Live in Vienna: Father John Misty, Idles i sahar torta

Nov 19, 2018

Ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu. Ovo poslovicu možemo primeniti posebno ako smo ljubitelji muzike i želimo da vidimo nama omiljene muzičare ili bendove uživo, a sve su šanse da, bar u Srbiji, većinu tih muzičara nećemo to doživeti, bar u nekoj bližoj budućnosti.

Uz letove low cost kompanija u vašoj bližoj okolini ovakva jedna avantura ne predstavlja neki veliki problem niti zahteva mnogo truda. Sa niškog aerodroma, istog onog koji su u prvoj polovini godine, suprotno volji građana Niša, bespravno otela „okupaciona“ vlada uz pomoć lokalnih „kvinslinga“, gotovo po ceni povratne autobuske karte od Niša do Beograda, postoji određen broj letova do velikih evropskih gradova u kojima, pre ili kasnije, možete videti gotovo sve relevantne muzičare na svetu.

Već je očigledno da malopre pomenuti zlotvori i njihove sluge imaju za cilj uništavanje ovog aerodroma, jer dotičnima nije u interesu da im podanici putuju po belom svetu, tačnije je ne smeta im da odu, već da se otuda vrate , jer veoma lako mogu skapirati da ovde nije se tako lepo i sjajno kako nas nemilosrdno ubeđuju sa svih mogućih medija, pa bi ovakve mogućnosti trebalo iskoristi što pre.

Elem, kao što rekoh za nešto malo više od cene povratne karte od Niša do Beograda i za gotovo isto toliko vremena možete stići do recimo Beča, u kome na primer za tri provedena dana, mogli ste pogledati koncerte sledećih bendova Unknow Mortal Orchestra, The Twilight Sad, The Breeders, Kylie Minogue (njen koncert, bar meni nikada nije bila opcija, navedena je samo jer je opšte poznato ime), kao i Idles i Father John Misty.

Već Beč, sam po sebi ja fascinantno mesto, centar jedne od najvećih imperija u evropskoj istoriji, mesto u kome kultura i umetnost kulja i svake pore ovog grada. Pa tako u očekivanju koncerta, mogli se posetiti muzej Albertina, u kojoj pored odlične stalne postavke koja sadrži dela pozantih austrijskih slikara poput Gustava Klimta, Oskara Kokoschke, zatim umetnika poput Pikasa i Munka sada možete pogledati i retrospektivu dela Claude Moneta, ruske avant-garde (Marc Chagall, Vasily Kandinski i Natalia Goncharova) kao i izložbu fotografija Hellen Levitt.

Kad ste u Beču naravo ne možete zaobići ni muzej smešten u dvorcu Belvedere, u kojoj možete videti izložbu umetničkih dela srednjevekovnih baroknih austrijskih slikara, Van Gogha, ali i Gustava Klimta među čijim izloženim delima je i njegovo remek delo „Poljubac“. Izbor muzeja i velepnih dela arhitekture koja vredi posetiti je ogroman tako da šta god izaberete u potpunosti je vredno vremena provedenog u ovom gradu, i naravno, u trenutku odmora zasladite se sahar tortom.

Britanski post-pank bend Idles natupio je u klubu Flex 14.novembra. Flex se nalazi na veoma zanimljivom mestu, na šetalištu pored dunavskog kanala, dok su prostorije kluba nalaze u starom metro tunelu koji više nije u upotrebi. Samo mesto odiše pravom underground atmosferom, crni zidovi, ne baš visoka tavanica na kojoj se nalaze neke ogromne cevi, prilično mala bina.

Početak koncerta je najavljen za 20:00. U 20 i 10 na binu je izašla predgrupa koju su činili gitarista po imenu John i bubnja i pevač po imenu John. Odmah smo saznali da dolaze iz Južnog Londona i da se bend zove John. Tokom pola sata oni su izveli nekoliko svojih pesama. Iako nisam veliki ljubitelj bendova od dva člana, jer uvek imam osećaj da nešto tu nedostaje, John su veoma žestoki, distorzirane gitare, čvrst ritam, vokal koji se kreće od režanja do urlanja. Za tih pola sata oni su zagrejali publiku koja je tokom njihovog nastupa napunila klub do poslednjeg mesta.

Idles su izašli na binu negde oko 21h i koncert otvorili pesmom „Collosus“ koja inače otvara i ovogodišnji album „Joy as an Act of Resistance“. Od samog početka bilo je jasno da će Idles biti bučni, divlji i žestoki.

Tako je bilo tokom 20 pesamama, sa pomenutog ovogodišnjeg i prošlogodišnjeg „Brutalism“ i više od sat i po svirke. Zvuk je naravno bio odličan, sam prostor veoma dobar za ovakav tip svirki, publika koju su osobe od tinejdžerskog doba pa do ljudi u šestoj deceniji života. Pušenje ja naravno zabranjeno, klimatizacija savršena tako da i pored ogromne koju emituje i bend i publika koja bez prestanka skače možete u potpunosti uživati u koncertu.

Pevač Joe Talbot je o samog početka ostvario dobar kontakt sa publikom često je između pesama kratkim izjavama deklarisao svoje političke stavove , jer Idles jesu bend sa veoma politički obojenim tekstovima. U jednom trenutku, par pesama pred kraj koncerta, članovi benda su na binu izveli nekoliko devojka iz publike dali im svoje instrumente i pustali ih da stvaraju još veći haos nego oni sami, što je veoma pozitivno primljeno kod publike.

Idles su koncert završili obradom Mariah Carey i njene pesme „All I Want for Christmas is You“ (prethodno su izveli i obradu Solomona Burkea i njegove pesme „Cry to Me“, koja se nalazi i na novom albumu). Nije bilo bisa, jer Idles ne izlaze na bis, zahvalili su se publici i izjavili da je njihov nastup samo refleksija energije koju dobijaju od publike, i kako je delovalo da su Idles dali 150% možete onda zamisliti kakva je bila reakcija publike tokom celog nastupa.

Father John Misty nastupio je sledećeg dana, 15.novembra u Areni, koja je daleko veći prostor od kluba Flex. Tačnije Arena se nalazi u blizini stanice Erdberg. Smeštena u starim industrijskim zgradama, oronule i prekrivene grafitima, na prvi pogled ne deluju kao sigurna mesta u čijoj blizini želite da se nalazite. Ovo mesto ima kultni status, i pravi je centar preklapanja raznih subkultura.

Nekadašnja zgrada klanice sada je mesto na kome nastupaju najveći svetski muzičari koji uglavnom pripadaju alternativnim pravcima. Tokom leta ovaj prostor je mesto na kome se odvijaju otvoreni koncerti kojima može prisustvovati do 16000 ljudi. Tokom hladnijeg doba godine tu su dva prostora, i u većem od njih nastupio je Father John Misty. Sam prostor je veoma zanimljiv, i poput kluba Flex , pravo underground mesto, koje može da primi oko 3000 gledaoca. U ovom slučaju bio je raspodat gotovo do poslednjeg mesta.

Koncert je otvorila, nekih 10 minuta nakon 20h počela je nastup Bedouine (Azniv Korkejian), američka kantautorka jermoensko-sirijskog porekla. Bedouine je prošle godine objavila debi album „Bedouine“.

Njena muzika je tiha i intimna, tako da je meni bilo iznenadjenje izbor nje za otvaranje koncerta, posebno na ovako velikom mestu. Kada je ona započela nastup deo za stajanje bio je do pola pun, dok su mesta za sedenje, u dnu dvorane, kojih ima oko 800 bila puna do poslednjeg mesta.

Bedouine je izašla sama sa gitarom, njen nastup je bio veoma iskren i emotivan, što je ovacijama i aplauzima propratila njena publika, koja je bila u prvim redovima, kao i onaj deo publike iz dubine sale koji je pratio nastup. Ono što je smetalo prilikom izvođenja tihe muzike kakva je njena, bio je, na momente veoma snažan žamor onog dela publike, koji se okupljao u dubini sale i oko šanka. Ona je izvela sedam pesama dok pesma, „Solitary Daughter“ nije bila u planu ali je Bedouine izvela na zahtev publike u prvim redovima. Iako je njen nastup bio više nego korektan, ostao je utisak da je njena muzika prigodnija za neke manje intnimnije prostore.

S obzirom da i Josh Tilman ima pesme koje su veoma tihe posebno na albumima „Pure Comedy“ i „God's Favorite Customer“, pričanje na koncertima, koje je gotovo nezaobilazno i uvek nepodnošljivo na koncertima u Srbiji, ostavilo je razloga za brigu. Father John Misty, potpuno u belom odelu izašao je, praćen ovacijama na binu tačno oko 21 čas, uzeo gitaru i uz pratnju bubnja započeo nastup hitom sa prvog albuma „Hollywood Forever Cementary Sings“ a zatim mu se pridružio ostatak pratećeg benda, koji čine šest muzičara i nastavili su pesmom „Mr. Tillman“ sa ovogodišnjeg albuma. Tokom prvog dela koncerta izveli su one Mistyjeve pesme koje su malo bržeg tempa kako bi zagrejali publiku i pripremili je za centralni deo koncerta, koji je bio posvećen tišim i laganijim numerama.

Tillmanov glas je savršen, aranžmani pesama bili su prilagođeni živim nastupima, na nekim pesmama poput „Nancy From Now On“ gitare su bile distorziranije, ritam agresivniji. Muzičari su se smenjivali na instrumentima tako da je ponekad u pesmi bilo četiri gitare , računajući i bas, a ponekad umesto gitara tu bi bile četiri klavijature.

Tillman sa ovom ekipom nastupa gotovo od početka svoje karijere kao Father John Misty tako da je bespredmentno govoriti o njihovoj usviranosti ili o kvalitetima kao muzičarima. Isto važi i za kvalitet prostora i ozvučenja.

Kod muzičara ovakvog renomea to je gotovo uvek besprekorno, a pravi utisak koji ostavlje njihov nastup vezan je za sposobnost umetnika da emocije koje njegove pesme nose prenese publici, kao i kvalitet konekcije između umetnika i publike. Imao sam prilike da već jednom prisustvujem nastupu Father John Mistyja. To je bilo 2012.godine, na Primavera Festivalu u Barseloni. Nastupio je pred punom salom Auditorijuma, sam, sa akustičnom gitarom. Njegova harizma očigledna je od prvog takta njegovog koncerta. Na ovom solo nastupu, Tillman je u pauzama, često kontaktirao sa publikom, razgovarao i šarmirao je.

Ovoga puta, bar do bisa, pristup je bio drugačiji, ali potpuno primeren nastupu sa bendom u velikoj dvorani. I u ovom slučaju Tillman je veoma brzo „omađijao“ publiku, što je bilo više nego očigledno na prvoj tišoj pesmi „Things It Would Have Been Helpful to Know Before the Revolution“.

Pred sam kraj pesme dolazi do dela gde Tillman izgovara stihove nakon kojih sledi pauza od nekoliko taktova. Naravno da je za očekivati da će ta tišina bude narušena žamorom publike, ali na moje veliko iznenađenje ne i ovog puta. U dvorani je nastao putpuni muk, teška tišina, od koje vam zastaje dah. Tillman zatim peva poslednje stihove pesme koje prati burna reakcija publike. Za sve ove godine i koncerte koje sam pratio ovako nešto nisam doživeo.

Tokom centralnog dela koncerta Tillman je izvodio još neke sporije i tiše pesme sa poslednja dva albuma, koje je ponekada pratila samo akustična gitara a ponekad samo klavir i u svakom trenutku situacija je bila potpuno ista. Publika je gutala svaki ton pesme i svaki izgovoreni stih.

Dobar deo pesama Tillma je začinio sebi svojstvenim plesom i pokretima koji su praćeni muzikom i igrom svetlosnih efekata gotovo hipnotički delovali na publiku. Na krik iz publike „Misty I Love You“, odgovorio je „I love you too, you strange voice in the dark, but I love everyone else here, is that ok with you“.

Nakon kraće pauze bend je izašao na bis. Father John Misty je krenuo, šetajući po bini sa kratkim monologom, u kome je govorio o Beču, o kalorijma koje je uneo od čokolada koje je pojeo, i još nekim stvarima, takođe o Beču, koje su očigledno bile jasne domaćoj publici jer se gromoglasno smejala. Zatim izveo „The Palace“ pa „I love You Honeybear“. Za kraj ostavili su „Date Night“. Tillman je ostavio gitaru, pesma je zvučala znatno brže i čvršće. Vitlajući stalkom za mikrofon, plesao po celoj bini, da bi na samom kraju uz veoma energičnu završnicu savršeno kordinirano sa poslednjim taktom i udarcem bubnja teatralno spustio stalak za mikrofon na pod bine nakon čega je istog momenta usledio mrak i kraj koncerta.

Za Josha Tillmana ovaj nastup je bio samo još jedan u nizu nastupa tokom veoma duge turneje, koja, naravno uz povremene kratke pauze, traje već par godina. Ali za gledaoce u bečkoj Areni ovo je bio pravi doživljaj za koji su se Tillman i ekipa potrudili da dugo ostane u lepom sećanju.