Boarding School [2018]
Upravo je počela nova školska godina, pa evo jednog prikladnog filma tim povodom! Vrlo zanimljiv i neobičan horor-triler o dečaku od „skoro 13 godina“ koji pati od košmara toliko jakih da svakonoćnim vrištanjem smori svoju majku i očuha pa ga ovi pošalju u nekakvu usred-šume školu za problematičnu decu.
A tamo, družina samo takva: predebeljko, Turetov-sindromski spaz-psovač, dva bliskoistočna blizanca usvojena pa odbačena od belih roditelja (!), koketna nimfeta sa možda ubilačkim i sado-mazo (!) sklonostima i dečak u požaru izgorelog lica...
Od ukupno tri udžbenika kojima luckasti profa barata, jedna je (i najčešće otvarana) – Biblija, a na najmanje kašnjenje ili neposluh ovaj vadi prut. O, ne, očigledno je da ne radi se ovde „po Bolonji“ a vala ni po Povelji o pravima deteta. Čak i od veronauke, mnogo je. Bizarna škola, blago rečeno.
Zapravo, ŠTA ovaj bording skul zapravo jeste, kako i šta radi, čemu služi, jedna je od lepših tajni ovog filma koju je greota spojlovati. Twist, zapravo, dela na nivou metafore a ne neke pretpostavljene stvarnosti i tzv. ubedljivosti (taj doca i taj njegov modus operandi ne bi mogli da opstanu duže od nedelju-dve, maximalno, a ne, kako se ovde tvrdi, decenijama u poslu!), ali nema veze, metafora je jaka, podsticajna, duboko proživljena i promišljena i lepo realizovana.
Svašta zabavno i nekonvencionalno složeno je ovde: tu je, recimo, flešbek priča o dečakovoj babi, Jevrejki, koja je za vreme II Svetskog rata na vrlo gadan način preživela pokušaj silovanja od strane jednog naci oficira. Ona je nedavno umrla, a dečak je čudno opsednut njome – u toj meri da počne da nosi njene haljine i drugu žensku odeću.
Tako je ovo i vrlo bizarna coming of age drama, pa i coming of Jew, možda i sa coming outmomentom: u jednom trenu, pred kraj, doca dečku koji se, obučen samo u haljinu, krije u ormaru bukvalno kaže: „You can come out of that closet now!“
Ako se ovome doda kako dečko na kraju odreaguje na nabacivanje pomenute nimfete, teško je sporiti postajanje u najmanjem transgender ako ne i homo ugla u ovoj priči. (Plus, dečaka izgorela lica, koji našem junaku bude prvo cimer a onda i najbolji drug, ispod maske zapravo igra devojčica!)
Tim pre što se dečakovo nošenje haljine i šminkanje ni u jednom trenutku ne ironizuje, ne humorizuje, ne prave se ni verbalni ni vizuelni vicevi od toga, iako se, uz koru od banane, radi o jednom od najstarijih „fazona“ ljudske vrste pa time i najsigurnijih okidača za smeh (od genijalnosti NEKI TO VOLE VRUĆE do imbecilizma ŠPIJUNA NA ŠTIKLAMA).
Nikako se to ne dovodi u pitanje; dapače, i on sam, i oni oko njega, na kraju filma prihvataju to kao zdravo za gotovo, najnormalniju stvar na svetu, koju reditelj, sa svoje strane, maltene fetišizuje.
Svet detinje polimorfne seksualnosti prikazan je kao čistiji i lepši od sveta odraslih, koji je ovde do groteske karikiran, kako u naci-flešbekovima tako i u nakaradnjoj sadašnjosti (odnosno, film se dešava u 1990im, ali jedini smisleni razlog za to jeste kako deca ne bi imala mobilne telefone i internet, jer bi onda ovaj zaplet bio praktično nemoguć)... A u sadašnjosti je sex, u ovom filmu, izjednačen sa silovanjem i/ili krajnjom sebičnošću.
Ne znam ništa o autoru: Boaz Yakin ima obiman minuli rad koji mi je skroz nepoznat (i nezanimljiv!), ali ovaj scenario i režija nesumnjivo dolaze sa nekog intimnog mesta. Ni ležerno skockani zaplet (u opuštenih, nikud-žurećih 110 minuta trajanja), ni premisa, ni akcenat na drami a ne na jeftinim šokovima (sve do pred kraj), ni bizarnosti raznih vrsta NISU u skladu sa onim što se danas rulji prodaje kao „horor“ i teško je uopšte zamisliti ciljnu grupu za ovaj film.
Za razliku od gluposti tipa nedavnog Summer of 84 koji je najispraznija razblažena BOZA za one zaostale u razvoju, vulgarni 1980sploitation, jeftino šlepanje na to isto ali bolje urađeno uSTRANGER THINGS, BOARDING SCHOOL se uopšte ne obraća ovima što otkidaju na tu šećerlemastu verziju 1980ih.
Vrlo malo zaslađenosti ima ovde – svet detinjstva prikazan je kao problematičan i senovit, često košmaran, nimalo sladak (nije nikakav spojler ako kažem da nekoliko dečjih likova u ovom filmu ne dočeka njegov kraj!), prijateljstvo je složenije, baš kao i dejting, a svet odraslih prikazan je sa tako intenzivnim gnušanjem da ja tako nešto odavno nisam video ovako dosledno i ubedljivo izvedeno.
Posebno je lepo koliko film, uprkos sveprisutnim potencijalima za melodramu, ovu izbegava konzistentnim anderstejtmentom: na svakih pet minuta ima neka prilika za gudanje violina, i reditelj ih svaki put tvrdo izbegne! Deci nije lako, deca pate, decu udaraju, deca krvare, deca umiru – ali suza nigde, tužne muzike nigde! Svaka čast!
U duhu toga je i gluma glavnog momčića: Luke Prael deluje pomalo drveno, svedeno, i u kontrastu sa drugim skorašnjim odličnim, ali vrlo napadno GLUMLJENIM likovima njegovih vršnjaka iz, recimo, THE BABYSITTER i BETTER WATCH OUT – ali u toj svojoj prividnoj bezizražajnosti, ili svedenosti, njegova gluma doprinosi hipnotičkom ugođaju celog filma, ali i njegovim bogatim konotacijama.
Kao da je dečak preživeo neku jedva skiciranu, neiskazanu traumu pre početka filma (traumu života u TOJ porodici, svakako!) i sada tumara i baulja, bojažljivo i tiho, pa svetu PAKLA u koji je bačen, pakla dodatno intenziviranog u toj bording školi gde će morati sebe da iznova pronađe i preobrazi, doslovno kroz vatru, kao feniks.
Vrlo, vrlo nekonvencionalan film, i po ritmu i po atmosferi, sa srcem i dušom koji deluju autentičnije od 95% sličnih američkih horor filmova sa decom kao protagonistima (IT included, naravno); hell, ovo je bliže nekom laganijem Viljarongi negoli King-burgeru!
Ček da vidite kako je tretiran lik dečaka-„nakaze“ (sa izgorelim licem)! Ček da vidite ponašanje male Lolite (vrlo zanimljiv, neobičan lik, btw)! Ček da vidite seksi ali i smrtonosnu učiteljicu! Ček da vidite kako lepo našem junaku stoje babina haljina i dugačke rukavice! Ček da vidite kanonadu twistova, nasilja, splatera i ostalih divota na samom kraju!
Ukratko, ovo je jedan od sasvim neočekivanih, niotkuda iskrslih horor bisera ove godine i bez sumnje će mi biti u top-10 na godišnjoj listi. "Kritike" filma koje videh na netu pretežno su pisali neki debili i sve živo ispromašivali - jedino su Kim Njumen i M. Gingold osvetlali obraščiće, donekle, mada se ni oni nisu pretrgli, odnosno nisu videli ni pola ovoga što ja gore napisah. Ovi ostali popljuvaše film. Pa vi sad vidite kome ćete verovati...
Recenzija je originalno objavljena na blogu TheCultOfGhoul.
