Wishy - Paradise on Planet Popstar [2025]

May 07, 2026

Wishy

Paradise on Planet Popstar

Winspear / 2025

Iako smo već duboko zagazili u 2026. godinu, s vremena na vreme iz prošle sezone ispliva neki album koji iz ko zna kakvog razloga nije dobio svojih četrdesetak minuta pažnje onda kada je to možda najviše zasluživao. U vremenu kada se indie scena pretvorila u beskonačni feed singlova, algoritamskih preporuka i bendova koji nestanu pre nego što stignu da održe drugu turneju, retko šta uspe da preživi van sopstvenog ciklusa promocije.

Ali postoje izdanja koja odbijaju da budu samo deo protoka sadržaja. Ne zato što viču glasnije od drugih, nego zato što u sebi nose nešto staromodnije i ozbiljnije — atmosferu. “Paradise on Planet Popstar” benda Wishy pripada upravo toj vrsti ploča. Album koji ne redefiniše indie rock, niti glumi generacijsku izjavu, ali uspeva nešto mnogo ređe: da zvuči kao mesto na koje čovek poželi da se vrati.

Bend Wishy dolazi iz Indianapolisa, grada koji verovatno nikada neće imati mitologiju Seattlea, Manchestera ili Brooklyna, ali upravo zbog toga njihova muzika deluje iskrenije. U centru priče nalaze se Kevin Krauter i Nina Pitchkites, prijatelji još iz srednjoškolskih dana, muzičari koji su godinama kružili oko različitih projekata pre nego što su pronašli zajednički jezik u bendu koji danas zvuči kao da je nastao iz kolektivnog sećanja na kasne devedesete i rane dvehiljadite.

Oko njih se formirala postava sa Connorom Hostom, Mitchom Collinsom i Dimitrijem Morrisom, ali Wishy nikada ne deluje kao bend sastavljen da bi “radio”. Više liče na grupu ljudi koji su dovoljno dugo slušali iste albume u istim automobilima tokom beskrajnih vožnji između malih američkih gradova, pa su na kraju prirodno počeli da stvaraju muziku koja zvuči kao produžetak tih razgovora.

“Paradise on Planet Popstar” funkcioniše kao spoj dva EP-ja, ranijeg “Paradise” i kasnijeg “Planet Popstar”, ali album uprkos tome ne zvuči kao kompilacija. Naprotiv, deluje kao veoma precizno zaokružen portret benda u trenutku kada iz underground senzibiliteta polako prelazi u nešto šire, svetlije i samouverenije. Tu je možda i najzanimljivija stvar kod Wishyja: oni pripadaju savremenom shoegaze revivalu, ali nikada nisu potpuno prihvatili njegovu introvertnu ukočenost. Njihove pesme ne gledaju samo u patike i pod studija. One gledaju kroz prozor automobila dok se predgrađa pretvaraju u autoput, dok benzinske pumpe svetle u tri ujutru i dok čovek pokušava da odluči da li je nostalgija uteha ili bolest.

Muzički, Wishy grade zvuk na neobičnoj ravnoteži između shoegaze tekstura, power pop melodija i onog specifičnog američkog college rock sentimenta koji je nekada uspevao da bude emotivan bez teatralnosti. Gitare su zamućene, ali nikada potpuno izgubljene u magli. Produkcija je bogata, ali ne sterilna. Čak i kada bend ulazi u izraženije dream pop momente, melodije ostaju čvrsto napisane, gotovo pop perfekcionističke. To je muzika koja zna da su hookovi važni, ali ih ne koristi kao trik nego kao emocionalnu infrastrukturu pesme.

Naslovna “Paradise” odmah postavlja ton albuma. Pesma lebdi na jangly gitarama i gotovo prolećnoj lakoći, ali ispod nje postoji melanholija koja nikada sasvim ne nestaje. Harmonije Krautera i Nine Pitchkites deluju kao dve osobe koje pokušavaju da se sete istog događaja, samo iz različitih života. “Donut” donosi više težine i distorzije, ali Wishy ni tada ne upada u generički shoegaze zid zvuka; čak i u najglasnijim momentima bend ostavlja prostor melodiji da diše. “Too True” nosi onu vrstu suburbanog nemira kakvu su nekada imali rani Smashing Pumpkins ili The Sundays, samo filtriranu kroz senzibilitet generacije koja je odrasla uz streaming i emocionalnu ironiju interneta.

Drugi deo albuma, “Planet Popstar”, pokazuje bend koji je postao sigurniji u sopstvenu pop stranu. “Fly” zvuči kao pesma koju biste slučajno čuli na radiju tokom vožnje i onda narednih nedelju dana pokušavali da pronađete. U njenoj konstrukciji nema ničeg revolucionarnog, ali upravo u tome leži njena snaga: Wishy razumeju koliko je teško napisati pesmu koja deluje potpuno prirodno. Naslovna “Planet Popstar” uvodi više energije i gotovo kosmičku dramatiku, ali bez indie rock karikature. Refren je dovoljno veliki da ostane u glavi, dok fuzz gitare prave osećaj kao da pesma svetli iznutra. “Over and Over” je možda i najbolji trenutak čitavog izdanja, komad savršenog gitarskog popa koji uspeva da zvuči istovremeno poznato i novo, kao neka izgubljena radio stanica iz 2003. godine koja se iznenada pojavila u sadašnjosti.

Posebno je zanimljivo kako Wishy koriste nostalgiju. Većina savremenih bendova koji se naslanjaju na devedesete zvuče kao da pokušavaju da rekonstruišu tu epohu do nivoa muzejske preciznosti. Wishy rade nešto inteligentnije. Oni ne kopiraju prošlost nego njen osećaj. Zato njihove reference na My Bloody Valentine, The Cardigans, Pavement ili college rock eru nikada ne deluju kao puko citiranje. Sve je provučeno kroz senzibilitet ljudi koji žive u potpuno drugačijem svetu, svetu digitalnog umora, emocionalne preopterećenosti i permanentnog osećaja da se mladost danas troši brže nego ranije.

Možda je upravo zbog toga “Paradise on Planet Popstar” toliko efektan. Album ne pokušava da bude grandiozan niti da objasni svoju generaciju. On samo vrlo precizno hvata jednu specifičnu emociju: onaj trenutak između kasne mladosti i ranog odraslog života kada čovek još uvek veruje da ga muzika može spasiti od osećaja prolaznosti, makar na tri i po minuta. Wishy razumeju da indie rock nikada nije bio samo pitanje zvuka. Bio je pitanje prostora koji pesma otvara unutar slušaoca. A ovaj album takvih prostora ima mnogo.

U gomili savremenih izdanja koja zvuče kao da su napravljena da popune plejlistu, “Paradise on Planet Popstar” podseća da gitarska muzika još uvek može imati toplinu. Ne onu nostalgiju koja služi bekstvu, nego onu tišu i zreliju vrstu melanholije koja čoveku dopušta da se makar nakratko oseća manje izgubljeno.