Deafheaven
Ordinary Corrupt Human Love
ANTI- / 2018
9.2
9

Evolucija je neophodan proces u svemu na svetu pa tako i u umetnosti i muzici. Ne kako bi neki umetnik, bend ili žanr preživeo, jer sam sasvim siguran da u svetu u kome živimo ama baš sve može da pronađe publiku.

Postoji mnogo gora sudbina od pukog nestanka, a to je postojanje u potpunoj irelevantnosti, a to je upravo oblast u kojoj sam prava, mnogo mlađi naslednici koji verno slede svoje uzore a zatim i  njihovi fanovi već veoma dugo obitavaju. Velikani poput Black Sabatha, Slayera, Metalice ili Toola su pomerali granice i učinili da  njihova muzika dopre i osvoji osobe koje nisu iz njihovog sveta.  

Nekada veliki metal bendovi iz osamdesetih i devedesetih koji su preživeli sve ove godine i koji još uvek stvaraju teško da su mnogo toga menjali, čast izuzecima, koji su ipak veoma retki. Nema tu mnogo novina ni kada je reč o muzici, imidžu ili pak omotima albuma. Sve to deluje kao više decenijsko prežvakavanje jednog te istog.

Otprilike isti utisak bih imao i kada su fanovi metal muzike u pitanju jer oni ponajviše odlikavaju promene samih benodva i muzičara. Evo i par banalnih primera.

Pre par godina imao sam prilike da nakon puno vremena posetim koncert jednog metal benda, i kako je reč o ektremnom podžanru metala koji veoma slabo poznajem, osim činjenice da su tehnički veoma dobri o ostalome nisam mogao suditi, ali ono što mi je odmah upalo u oči je da sam na tom koncertu sreo ljude koje nisam video pa dobrih dvadeset godina i koji su izgledali gotovo isto kao i pre dve decenije. Dobro dve decenije starije, po neko i bez kose ali njihov stil, izgled, odeća je potpuno ista, kao i pre dvadeset godina.

Drugi primer, je  takođe  od pre par godina, tokom posete Barseloni i Primavera festivalu  iskoristio sam period tokom dana da se izležavam na Barseloneti, prelepoj gradskoj plaži. I naravno, kako je temperatura preko 30 stepeni,  na plaži su svi u nekoj opuštenoj odevnoj varjanti, i oni koji leže u pesku i oni koji se šetaju pored nje, sve dok nisam primetio jednu grupicu momaka koji, zaklonjeni u hladovinu drveta, su bili pravi „blast from the past“.

Svi oni, do poslednjeg bili su obučeni u kožne jakne, crne tesne farmerke i crne majce sa kojih se kezio lik Eddija. Ispostavilo se da su tog dana Iron Maiden imali koncert u Barseloni i fanova Iron Maidena bilo je na sve strane i bili su veoma lako uočljivi, i ruku na srce bili pravo osveženje u odnosu na nepodnošljive čopore hipstera. Naravno da nema ničeg lošeg u izražavanju svoje osobenosti kroz stil oblačenja, frizure itd ali utisak kome nisam mogao da se otmem je da svi oni izgledaju prilično unifomisano i prilično zaglavljeni u prošlosti.

Preporuka