Shame - A Food for Worms [2023]

May 23, 2023

Shame

A Food For Worms

Dead Oceans / 2023

8.9

Britanski bend Shame može se uzeti kao najbolji primer razvojnog puta od jednog mladog i perspektivnog benda do, pa... i dalje mladog, ali već dokazano odličnog benda. Na njihovom odličnom debi albumu „Songs of Praise“ (2018) dobili smo kolekciju pesama koja je nastajala u tinejdžerskim godinama benda. Pesme su pune besa, one iskrene, neiskvarene energije, kakvu obično imaju mladi bendovi, koji još uvek ne pomišljaju da kalkulišu sa svojim potencijalnim muzičkim uspehom.

Drugi album „Drunk Tank Pink“ [2021] bend je i dalje dobar, ali dalo se osetit kao da su na raskršću. Bilo je tu još one zaostale energije prvog albuma, dok je bend ujedno pokušao da krene dalje, sada poptuno, u za njih novim okolnostima, svetske popularnosti, jer njihov debi album im je upravo to doneo.

Na drugom albumu Shame su akcenat stavili više na kompleksnost pristupa muzic, te delikatnijim i emotivnijim stihovima, nego na sirovu energiju koja je kuljala sa prvog albuma. Na njihovom trećem albumu „A Food for Worms“ ponovo sve pršti od prljavih distorziranih gitara, čvrstih ritmova i agresivnog baritona pevača Charlija Steena. Post punk muzičke elemnte na ovom albumu zamenila je inspiracija gitarskim rockom, ponajviše alternativnim rockom 90ih godina i to bendova poput Pavement, Pixies te sve do melanholičnih melodija sa zapadne obale.

Pažljiviji pristup izgradnji melodija da se primetiti na celom albumu. Na „A Food for Worms“ Shame su uspeli da stvore svoje najmelodičnije pesme do sada. To se da osetiti od samog početka. „Fingers of Steel“ kreće klavirom, koji uletanjem gitara i ritam sekcije, prelazi u pozadinu , ali melodičnost kako odličnih gitarskih linija Eddie Greena i Sean Coyle Smitha tako i Steenovih vokalnih harmonija i pratećih vokala je više nego očigledna.

„Six Pack“ je žestoka, dinamična, sa gitarama potopljenim u wah-wah, donosi pank esetitiku koja je bila itekako pristuna na njihovom prvom albumu. Na „Yankees“, odsečna bas linija Josha Finertyja, te smena laganih i bučnih distroziranih gitara vodi u 90te. Na taj muzički period naslanjaju se i „Aderall“ i „Burnign by Design“. Obe odlikuje smene tiših i bučnijih, žestokih, ali melodičnih refrena, uz veoma dobre gitarske melodije na tišim delovima koja savršeno klize preko takođe melodičnih bas linija.

„Alibis“ je odlični pokazatelj savršenog baratanja benda u poigravanju sa intenzitetom i dinamikom pesme. Nervozne, na momente frenetične gitare, lagano nabijaju tenziju koju još dodatno potpaljuje silovit ritam Charlie Forbesa na bubnju koji vodi do eksplozivnog finala.

Na sredini albuma „Orchid“ kreće akustičnom gitarom, i prerasta u najkompleksniju pesmu koju su do sada Shame komponovali. Još jednom odlična, melodična gitara, klavir i uzdržani, melanholični vokal, kojim Steen odlično barata, i na kraju veoma efektan, bučan, kakofoničan krešendo.

„The Fall of Paul“ je još jedna čvrsta, energična pesma koja donosi pune one divlje energije prvog albuma. Na „Different People“ bend se poigrava noise psihodelijom, dok je mid tempo, melanholična „All the People“ jedna od onih pesama koje imaju refren savršen za horsko pevanje publike na velikim festivalima.

„A Food for Worms“ je odličan primer kako nove uticaje i ideje savršeno uklopiti u autentični zvuk benda. Shame su na svom trećem albumu to majstorski uradili i dali na njihov do sada najbolji album.