Shame - Songs of Praise [2018]

Feb 04, 2018

Shame

Songs of Praise

Dead Oceans / 2018

8.9

Da o knjizi ne treba suditi na osnovu korica rečeno je mnogo puta i najčešće je to tačno. Isto tako ne bi trebalo suditi ni o albumu na osnovu omota, posebno kada je u pitanju novi album „Songs of Praise“ britnaskog post punk benda Shame. Na omotu vidimo gomilu momaka, tek izašlih iz tinejdžerskog doba koji u rukama drže mladunce domaćih životinja.

I dok je svakako veoma pohvalno što momci vole životinje, na prvi pogled vam odaju utisak nekoga kome su samo fudbal, alkohol, devojke i slične mladalačke gluposti na pameti i možete sebi postaviti pitanje šta oni mogu ponuditi vama osim evociranja uspomena na taj period vašeg života, barem onog kojeg se sećate.

Bend je ponikao na muzičkoj sceni južnog Londona, tačnije Brikstona, mesta velike raznolikosti, kulturne, verske, nacionalne, mesta čestih političkih nemira, undgerground kulture i bogatog muzičkog nasleđa poput The Clash ili Gang of Four. Prostor u kome su vežbali nalazi se u poznatom brikstonskom pabu „The Queen's Head“ , koji su delili sa još nekim veoma zanimljivim mladim bendovima sa nove britanske scene poput HMLTD, Goat Girl, Dead Pretties ali i sa renomiranim bendom Fat White Family.

Već prva pesma „Dust on Trial“ lupi vas svom snagom posred pleksusa ostavljajući vas bez daha do kraja albuma. Gromoglasna ritam sekcija Charlie Forbesa (bubanj) i Josha Finertya (bas) , napete, vrišteće gitare Eddie Greena i Sean Coyle Smitha i besni vokal frontmena Charliea Steena, kanališu frustracije, anksioznost, nezadovoljsto koje nastaje u mladom čoveku spoznajom sveta koji ih očekuje, u furiju koja nosi sve pred sobom.

Lako bi mogli posmatrati Shame kao šaljivdžije, mada je neosporno da deluje da se momci veoma dobro zabaljaju stvarajući muziku, njihovi stihovi potopljeni su koktel cinizma, satire i ironije. Uticaj Mark E Smitha i The Fall, koje Shame navode kao najveće uzore, kao i Nick Cave i Jarvis Cockera, ponajviše u socijalno satiričnim tekstovima, može nam dosta toga reći o jednom mladom bendu.

„One Rizla“ je nastala kada su momci imali samo 16 godina, i sama pesma odiše tom tinejdžerskom atmosferom i stavom „My voice ain't the best you've heard / And you can choose to hate my words / But do I give a fuck?“.

„Concrete“ donosi unutrašnju borbu osobe zarobljene u besperspetivnoj vezi odslikanu prepletanjem vokala Steena i basisite Finertyja . „Gold Hole“ govori o tankoj ivici između seksualnog iskorišćavanja, autoriteta i moći. Dok u „Tastetless“ Steen pljuje po savremenom konzumerizmu i konformizmu, a Shame na muzičkom nivou dokazuju da se savršeno snalaze sa gitarskim pop melodijama, dok sa „Donk“ i „The Lick“ uklapaju punk senzibilitet i eneregiju sa modrnim indie rockom.

U „Frictions“ koja je svojevrstan vrhunac albuma Shame postavljaju možda i najvažnije pitanje „In a time of such injustice / How can you not want to be heard?“.

Shame je gitarski bend koji je odavno potreban britanskoj sceni. U trenutku kada mnogi perspektivni mladi gitarski bendovi nakon sasvim pristojnih debi izdanja pokušavaju da prebrzo odrastu, prate popularne trendove, sami svoju muziku kastriraju petljanjem sa anemičnom elektronikom, synth retro elementima, ili još koječim, bend koji uspeva da inteligentno uklopi, dečačku iskrenost, satiru i ironiju sa besom i nezadovoljstvom koji kipti i preliva se iz njihove muzike i stihova i sve to iskaže gitarama i čvrstom ritam sekcijom je nažalost prava retkost poslednjih godina.

Bend koji ovako snažno zasija na svom debi albumu uvek je u opasnosti da brzo pregori, posebno kada muzičari veoma mladi ljudi kojima su iskrenost i ideali važniji od novca i slave. Debi album poput „Songs of Praise“ su veoma retka pojava, delo zbog koji sa velikm nestrpljenjem možemo očekivati sledeća izdanja ovog benda