The War On Drugs. Muzika koja vozi
Sa rukama u džepovima, raščupane kose, tridesetogodišnji mladić sporo je hodao ulicama Filadelfije. Padala je kiša, ali on kao da nije mario za to – bez kape i kišobrana, nezainteresovano je puštao da mu kapi mrse ionako zamršenu kosu. Tek se vratio sa turneje na kojoj je bio sa svojim bendom i krenuo je da se vidi sa prijateljem.
Na putu do njega, shvatio je da mu se ne viđa ni sa kim. Bio je fizički i psihički iscrpljen nakon duge serije koncerata, a to što je par nedelja ranije raskinuo dugogodišnju vezu, nimalo mu nije pomoglo da se bolje oseća. Tako pokisao vratio se u svoj stan, spustio je roletne, uključio lampu sa žutim abažurom i uzeo svoju gitaru.Počeo je da svira repetativnu melodiju.
Pa onda drugu. Isto to je radio i to jutro pre nego što je izašao iz stana. I veče pre toga. U stvari, tih nekoliko nedelja krajem 2011, Adam Grandusiel se družio isključivo sa svojom gitarom. “Kada vam se sve smuči i poželite da iskočite iz svoje kože, pravljenje muzike je najbolji lek” rekao je nedavno u jednom intervjuu.
Prijatelji po kosi i gitari
U čovekovoj prirodi je da se ne zadovoljava malim stvarima i da od života uvek traži više, ali da nijedan uspeh ne doživljava zdravo za gotovo. Adam je to dobro znao i dodatno ga je nerviralo što je pao u depresiju baš u trenutku kada je njegov bend “The War on Drugs” počeo da dobija zasluženu pažnju. Njihov drugi album “Slave Ambient” pokupio je sjajne kritike, a turneja sa koje se vratio prošla je odlično. Konačno je mogao da batali kelnerisanje po kafićima i da živi samo od muzike.
Upravo je o tome sanjao dok je odrastao u mestašcetu Dover, u državi Masačusets. Ako želite da se bavite muzikom a živite u gradu od 5000 stanovnika, logično je da težite preseljenju u neku veću sredinu. Na kratko je živeo u kalifornijskom Oklendu, da bi se konačno 2003. preselio u Filadelfiju.
U najvećem gradu Pensilvanije nikoga nije poznavao i došao je sa koferom u jednoj i gitarom u drugoj ruci. Imao je 24 godine, što je značilo da je pola svog života proveo svirajući gitaru. Kao tinejdžer se zaljubio u album “The Perfect Prescription” britanske spejs-rok grupe “Spacemen 3” nakon čega mu je otac kupio gitaru. Ubrzo je otkrio Boba Dilana koji mu je i danas najdraži muzičar.
Sticaj okolnosti je hteo da prva osoba koju će Adam upoznati u Filadelfiji bude Kurt Vajl. Podjednako dugokosi Kurt je njegov vršnjak koji je takođe svirao gitaru skoro pola života i kome je omiljeni muzičar takođe bio Bob Dilan. Imajući u vidu sve te sličnosti, njih dvojica su vrlo brzo postali nerazdvojni.
Satima su svirali zajedno, a kada to nisu radili, pili su pivo na haubi Kurtove stare “impale” na brdu iznad Filadelfije, najčešće filozofirajuću o Dilanovoj muzici. Tokom tih “hmeljskih” debata, doneli su odluku da osnuju grupu, iako su obojica znali da žele sopstvene muzičke karijere. Tako je 2005. rođen “The War on Drugs” (ime je ironična sprdnja sa predizbornim obećanjima raznih političara).
Priprema za velike albume
Uprkos sve većoj zastupljenosti u medijima koje se bave nezavisnom muzikom, tokom koje su “The War on Drugs” postali predgrupa poznatim indi-rok bendovima kao što su “The National” ili “Destroyer”, Adam Grandusiel je upao u depresiju koju pomenusmo na početku. Dobar deo 2011. i 2012. proveo je u svojoj sobi slušajući do besvesti album Džona Lenona “Mind’s Game” i praveći novu muziku.
Za to vreme, Kurt Vajl je snimao album “Wakin on a Pretty Daze” kog je objavio u aprilu 2013. To je njegovo četvrto i bez sumnje najbolje izdanje u karijeri – složen, ozbiljan i slojevit. To je bila i prva Kurtova ploča na kojoj Adam nije odsvirao bukvalno nijedan ton. Ne zato što nije hteo, nego bukvalno nije stigao, jer je neprestano osmišljavo svoje remek delo.
Konačno je došlo vreme da svoje “sobne” pesme obuče u svečano odelo u studiju. To “oblačenje” je počelo polovinom 2012. kada Adam sa basistom Hartlijem, bubnjarem Petom Berkerijem i klaijaturistom Robijem Benetom ulazi u studio i započinju snimanje albuma “Lost in the Dream” koje je trajalo nešto manje od godinu i po dana. Pored njih, na ploči je gostovalo još petnaestak mahom studijskih muzičara.
“Lost in the Dream”
Već nakon prvog slušanja jasno je da je “Lost in the Dream” velika ploča, a svakim sledećim sve ste sigurniji u to. Znate ono kada neko kaže “kako ova muzika vozi” - e to, kao i slojevitost ovih pesama koje se otkrivaju lagano i to svakim novim slušanjem sve više, neke su od sličnosti sa pomenutim albumom Kurta Vajla.
Ono u čemu se “Lost in the Dream” razlikuje je prisustvo klavijatura koje mu daju setan ton. Mešavina praštećih gitara i tih klavijatura podseća na album “Tunnel of Love” Brusa Springstina, zatim na bend “Prefab Sprout” kog je Adam intenzivno slušao prethodne dve godine, muziku grupe “Television”, ali i na kraut-rok scenu iz sedamdesetih godina.
Pored sviranja gitare i pevanja, Adam je ovde zadužen za sve aranžmane i produkciju, a u nekoliko pesama svira klavijature, bubanj i usnu harmoniku. “Ovo je mnogo više moja ploča, nego ploča benda. “Lost in the Dream” je lična borba sa demonima” rekao je nedavno. Otud i omot, na kom ga vidimo u njegovoj sobi u kojoj su sve ove pesme nastale.
Kao što Adam nije svirao na tom albumu, tako se ni Kurt ne čuje na “Lost in the Dream”. Razlog tome nije nekakva svađa, naprotiv. Reč je o posvećenim muzičarima koji imaju čvrste ideje kako svaki ton treba da zvuči. Ne volim tu reč, ali u ovom slučaju ne postoji bolja: oni zaista jesu muzičari sa vizijom. Adam je nedavno izjavio kako je ponosan što su potpuno nezavisno jedan od drugog snimili najlepše ploče u karijeri, jer je to znak da su potpuno muzički sazreli, što je živa istina. Oni su i dalje najbolji prijatelji i svaki od njih uživa slušajući album ovog drugog.
Album “Lost in the Dream” nam govori da vreme velikih albuma nikada neće proći.
