Spencer [2021]

Spencer
Shoebox Films, Komplizen Film / 2021
Režija: 
Pablo Larraín
Scenario: 
Steven Knight
Zemlja proizvodnje: 
United Kingdom, Germany, United States, Chile
Jezik: 
English
7.5
7

„Ništa mi ne donosi više sreće od pokušaja da pomognem najranjivijim ljudima u društvu. To je cilj i najvažniji deo mog života, na neki način moja sudbina. Ko god je u nevolji, može me pozvati. Doći ću trčeći, gde god da se nalazi.“ - rekla je jednom tragično preminula, i od mnogih nikada prežaljena velška princeza Diana Frances Spencer. Diana, uprkos svom položaju i slavi, bila je vrlo draga i skromna osoba koja je nesebično pomagala onima kojima je pomoć bila najpotrebnija - gladnima, napuštenima i bolesnima.  Iako su od tog tragičnog događaja prošle skoro dve i po decenije, život i smrt Diane svakodnevno su tema medija, knjiga, serija i filmova.

Čileanskom reditelju Pablu Larraínu nisu nepoznati biografski filmovi, jer je radio na Jackie (2016). Taj film je dobio tri nominacije na 89. dodeli Oskara u 2017. godini. Očigledno da sada Larraín želi ponovo da stvori biografsku „magiju“ sa filmom Spencer, a to je bila tragedija koju publika ne bi smela da propusti, doduše, uz naslov ide i objašnjenje da je u pitanju filmska priča, dakle fikcija, bazirana na istinitoj tragediji. Pablo Larraín je jedan od najboljih filmskih stvaralaca iz Čilea - četiri njegova filma izabrana su kao prijave za Oskara iz Čilea. Bio je producent filma A Fantastic Woman (2017), koji je prvi čileanski film koji je osvojio Oskara za najbolji film na stranom jeziku. A Spencer će takođe biti konkurentan za predstojeću 94. dodelu Oskara, vraćajući Larraína u centar pažnje samo pet godina kasnije. I Jackie i Spencer su biografski filmovi koji prikazuju veoma poznatu i veoma uticajnu ženu koja se na ovaj ili onaj način smatra kraljevskom, fokusirajući se na delić života te žene. Spencer je premijerno prikazan na 78. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji početkom septembra ove godine, a bioskopski je prvi put pušten u Velikoj Britaniji i SAD-u početkom novembra. Film je dobio uglavnom pozitivne kritike kritičara, uz posebne pohvale za Stewartovo izvođenje.

Cilj filma je da publiku stavi u stanje uma svoje heroine koliko god želi da uhvati osećaj vremena ranih 90-ih i onu tačku u kraljevskoj vezi kada stvari počnu da se raspadaju. Da bi uronio publiku u Dianino mentalno stanje, Larraín je angažovao kompozitora Jonnyja Greenwooda da kreira uznemirujuću muziku, ali i izvanrednu kinematografkinju Claire Mathon (Portrait of a Lady on FireAtlantics) da ponovo stvori pomalo izbledeli izgled fotografija iz tog doba, vizuelno usklađujući se sa scenografijom i kostimima. Ako neko krene s filmom ne znajući malo pozadinske priče između princeze Diane i princa Charlesa, odnosno njihovog braka, verovatno će malo drugačije gledati na film, ali će u suštini doći do istog zaključka. Dakle, radnja filma smeštena je u 1991. godinu tokom božićnih praznika kad se princeza Diana počela suočavati sa svojom teškom odlukom da okonča brak s princom Charlesom. Film nudi zadivljujući uvid u ekstravagantan život na kraljičinom imanju Sandringham. Kristen Stewart, odnosno princeza Diana, postaje sve emotivnija dok se bori s glasinama o aferama i izbegava nemilosrdne paparazze. Spencer, međutim, kao što sam rekao na samom početku, ne prati u potpunosti činjenice, već služi kao zamišljanje onoga što se moglo dogoditi tokom tog sudbonosnog prazničnog perioda. Stewart otelotvoruje Dianu u izuzetnoj predstavi koja je često veća od samog filma. Kostimi koje je dala Jacqueline Durran, upareni sa šminkom i frizurom Wakane Yoshihare, održavaju Dianinu spoljašnju lepotu dok se ona iznutra davi i gubi tokom filma. 

Film Spencer nema mnogo zapleta jer je to više lično istraživanje Dianinih emocija u burnom periodu njenog života, obeleženom aferom princa Charlesa (Jack Farthing) sa Camillom, vojvotkinjom od Kornvola, i neželjenom medijskom pažnjom. Zapravo, film posmatra Dianu kao zatočenika kraljevske porodice na srceparajući i proganjajući način. Dianina situacija i očajnička potreba za slobodom postaje sve više klaustrofobičnija i srceparajuća, a reditelj Larraín sigurno hvata ove slojevite emocije. Štaviše, izgleda da Larraín nije zainteresovan da istražuje Dianu kao osobu van njene tuge, već da je prikaže kao žrtvu hladne kraljevske institucije koja je usisala njenu sreću i duh. Tokom svog boravka, Diana se bori sa svojom ulogom majke za svoja dva sina, Williama (Jack Nielen) i Harryja (Freddie Spry), suočava se sa svojim poremećajem u ishrani, porodičnom istorijom i dominantnim muškarcima koji režiraju njen svakodnevni život.