Shobaleader One - Electrac
Tom Jenkinson, a.k.a. Squarepusher, nije čovek sklon inerciji. Od njegovog proboja sredinom 90-ih sa frenetičnim avangardnim drum’n’bass albumima “Feed Me Weird Things” i “Hard Normal Daddy”, njegova karijera je preuzela neku vrstu fliper putanje, od elektro-akustičnih bas solo deonica do komponovanja muzike za robote (2014 EP Music for Robots), držeći se instrumentalne virtuoznosti kao ideje vodilje. U tom smislu, live-band projekat “Shobaleader One” istovremeno jeste skretanje od norme i posao kao i obično, kao i početak nove faze, a samo vreme će pokazati gde će sve to da odvede njega i prateći bend.
Na “Sqarepusher” sam, priznajem, obratio više pažnje tokom gledanja “Work of director Chris Cunnigham”, na numeru “Come On My Selector”. Pre toga mi je dopao do CD plejera “Feed me weird things”, odličan album, kako sam kasnije shvatio, ali se u to vreme utopio u more sličnih izdanja. U to davno vreme, druge polovine devedesetih, sve što je izašlo iz Warp kuhinje, tretirano je kao malo blago, sa sve sumanutim Aphex Twin-om, tako da se Sqarepusher nekako izmigoljio između Richard. D James-a, Pivot i Autechre, a i prilično smo bili zauzeti zaostacima iz Ninja Tune i sav onaj Electro Body i IDM koji se gomilao na rezanim bugarskim diskovima (yes kids, no external hard drives back then or torrents). Negde početkom novog milenijuma, kada je Drum n Bass počeo da biva prilično dosadan (sa ovom konstatacijom se nikako ne bi složila lokalna ekipa koja glumi inventar po klubovima), Sqarepusher je lagano krenuo da klizi ka nešto eksperimentalnijem zvuku. “Ultra Visitor” i “Hello Everything” sam slušao više puta na repeat, i danas mislim da je dotični Britanac objasnio kako se pravi elektronska glazba u 21. veku. “Ufabulum” je album koji sam doživeo kao svojevrsnog zlog brata blizanca Daft Punk-ovom “Discovery”; iako izdat nekoliko godina posle, po vizuelnom identitetu i eksperimentalnom zvuku, Jenkison je ovim albumom rešio da kvari klubsku zabavu i pravi unikatnu elektronsku muziku (njegov vizuelni identitet kao da je sprdnja na Daft Punk, otud i ovakva nesrećna impresija).
“Shobaleader One” je logičan iskorak napred. Ok, možda ne logičan, ali svakako odličan. “Electrac” je drugi album ove skupine; Jenkinson se već ranije pokazao kao izvrstan muzičar, te je ova ekipa, pre svega, domaći zadatak za sve trendi džezere širom našeg nesrećnog grada i još nesrećnije države. Pre svega, dok je radio kao Squarepusher, Jenkinson je imao viziju “elektronske muzike koju može da svira nekakav nenormalan bend” (ovo ukrao sa “QMagazine”, ili “Pitchfork”, sva prava idu njima). Svirka koja može da se čuje na “Electrac” je nekakva fuzija fanka, džeza, popa, elektronike, i to spakovano da zvuči tako hipnotički da vas kupi na prvo slušanje, pogotovu za recenzenta amatera poput mene. To šta i kako ovi ljudi sviraju, to je nešto što se može nazvati nepretenciozna virtuoznost, i valja pre svega pustiti ekipi koja se loži na muzičare tipa Victor Wooten ili Dave Weckl. Naravno, respect za pomenute, ali zamislite staru rokenrol ekipu, kojoj je Deep Purple vrhunac muzike, kako im puštate Queens of the Stone Age. Koncept “Shobaleader One” je inače oživeo u 2010. godini, sa albumom pod nazivom “Squarepusher Presents Shobaleader One: d'Demonstrator”. Ugradnjom elemenata R & B, hevi metala i Jenkinson-ovih obrađenih vokala, sadržaj albuma jeste rad live band-a, ali je verovatno delo samog Jenkinson-a. Ali “d'Demonstrator” je svakako napravio kvalitativan pomak u radu dotičnog, a početkom 2016. godine, “Shobaleader One” postaje pravi bend; Jenkinson na basu, te tri muzičara po imenima Strobe Nazard, Hard Laser i Arg Nution, na klavijaturama, bubnjevima i gitari. Na njihovim nastupima, ovaj „space-pop” kvartet svira obrade Squarepusher standarda kroz nekakav hyperspeed jazz-funk, a njihov identitet je skriven iza maski koje izgledaju kao neispravna oprema za zavarivanje pokojne Mašinske Industrije Niš, sa dodatkom dioda.
“Electrac” ima fantastične numere, od “The Swifty” i “Coopers World”, koje vas teraju da ih besomučno vrtite na repeat, do “Journey to Reedham”, koja zatvara album, i ima najveći potencijal za radijski singl. Svih 65 minuta trajanja albuma je proletelo, što jeste dokaz da se ovakav album sluša na prvu. I bila bi velika šteta da se ovako nešto ne dovede na neki festival, ako ni zbog čega drugog, do da se pokaže gde se nalazi dobra muzika u svetskim okvirima. Na momente podseća na "Battles", na momente na najbolje "Beastie Boys" instrumentale, i sve to prožeto kvalitetnom svirkom. “Electrac” me je ostavio bez reči, te ne bih imao šta više da kažem, sem da ga preporučujem svim ljubiteljima džeza i elektronike, zato što ovaj album sadrži najbolje od oba pravca.
