Rage Against the Machine: Pesmom protiv sistema

Nov 13, 2019

Toliko je tema i raspoloženja koje obrađuje popularna muzika, da gotovo nema životne situacije za koju ne možete pronaći adekvatnu pesmu. No i pored toga, nekada je nemoguće ne iznenaditi se koliko se muzika u vašim ušima podudara sa događajima koji se dešavaju oko vas. Upravo tako nešto mi se desilo 5. oktobra 2000. godine.

Ne ulazeći u političko tumačenje onoga šta se (nije) desilo toga dana, pokušaću da vam prenesem audio vizuelni doživljaj. Odlazeći u grad tog 5. oktobra, stavio sam u džep vokmen (koji je odbrojavao poslednje dane) i u njega kasetu na kojoj je bio snimljen prvi album benda iz Los Anđelesa “Rage Against the Machine”.

Oko mene su prolazile reke ljudi. U njihovim očima se mogao očitati bes, očaj, umor od nepravde i želja za promenama. Njihovi pogledi kao da su govorili “Dosta je bilo više, ne želimo da radimo ono što oni traže od nas”. Hodajući tako među tim svetom gladnim promena, sa slušalica mi je treštala distorzirana gitara i glas Zaka De La Roče, koji je do besvesti ponavljao rečenicu “Fuck you I won’t do what you tell me”, začinivši je krikom “motherfuckers” na kraju pesme .

Sirova energija i bunt u mojim slušalicama, a možda još veće količina besa oko mene. Kada pomešate ono što sam u tom trenutku čuo i video, biće vam jasno zašto su mi žmarci prolazili čitavim telom. Iako sam svesno birao muziku za odlazak u grad tog dana, bio sam zapanjen koliko su “Rage Against the Machine” potpuno nesvesno prodrli u srž onoga što se tada dešavalo na ulicama Beograda.

Taj njihov debi album je tog 5. oktobra bio star 8 godina, a 3. novembra ove godine navršile su se tačno 27.godina od kada je objavljen. Iako je situacija u našoj zemlji donekle drugačija nego što je bila početkom ovog veka, činjenica je da prvenac grupe “Rage Against the Machine” nimalo nije izgubio na svojoj aktuelnosti. Uostalom, kakve veze uopšte ima ova ploča sa politikom, buntom i “ispravljanjem krivih Drina”?

Čvrst stav

Pričati o grupi “Rage Against the Machine” a ne pomenuti politiku, praktično je nemoguće. Bez obzira da li ih mediji nazivali levičarima ili komunistima, onu su bend sa stavom koji je od početka karijere na strani onih koji trpe nepravde raznih vrsta. To nam je jasno čim pogledamo omot njihovog debi albuma, na kome se nalazi fotografija budističkog sveštenika koji se 1963. godine samozapalio u Sajgonu, u znak protesta protiv načina na koji je tadašnji predsednik Vijetnama tretirao budističku religiju (iako nikada nije potvrđeno, neki izvori kažu da je ovaj događaj uticao na mladog češkog revolucionara Jana Palaha na sličan potez 6 godina kasnije).

To što većina zapadnog sveta nikada nije čula za pomenuti događaj u Sajgonu 1963, jeste svojevrsna nepravda, ali “Rage Against the Machine” su se potrudili da je sačuvaju od zaborva tako što su fotografiju stavili na omot svog albuma.

Tokom karijere, imali su mnogo sličnih poteza, a jedan od najupečatljivijih je kada su 2008. godine održali koncert obučeni u narandžaste zatovrske uniforme, sa crnim vrećema preko glava, a sve u znak protesta na surov i neljudski način kojim se američka vlast obračunava sa političkim zatvorenicima u bazi Gvantanamo na Kubi.

U suštini, sve ono čega bi svaki normalni čovek trebao da se gnuša, “Rage Against the Machine” su kritikovali: bilo da je to nacionalizam, materijalizam ili zabrana slobodnog govora i mišljenja.

Prvi album

Zbog pomenutih direktnih stavova, ali i zbog beskopromisne muzike, kada je u novembru 1992. godine objavljen njihov debi album, vrlo brzo je privukao pažnju javnosti. Zašto ovaj bend zvuči kako zvuči, najzaslužniji su gitarista Tom Morelo i pevač Zak De La Roča. Ovaj prvi je “sipao” teške, gitarske rifove u hevi metal maniru, a oni su savršeno podupirali oštre stihove koje je repovao De Le Roča.

Neki će reći da se pomenuta pesma “Killing in the Name”, ujedno i najveći hit ovog benda, na brutalan način obračunava sa konzervativnom Amerikom, ali s obzirom na brutalnost koja se dešavala u stvarnom životu, koji nimalo nije pesma, biće da su “Rage” samo skretali pažnju.

Naime, javna je tajna da su u ruralnim delovima Amerike neki članovi policije podržavali, a neki čak i bili članovi rasističke organizacije Kju Kluks Klan. Otud i stih u pesmi “Some of those that wear forces / Are the same that burns crosses”. U originalnoj verziji se reč “fuck” čuje čak 17 puta, te ne treba da čudi zašto je ova pesma bila cenzurisna na američkom MTV kanalu.

Pored toga što se “Killing in the Name” bavi prevashodno unutrašnjim američkim pitanjima, njen tekst je toliko univerzalan da se može primeniti na mnoge nepravde širom sveta. Otud oni petooktobarski žmarci, otud milioni prodatih primeraka ovog albuma širom sveta. Ipak, jednu od najvećih pobeda, “Killing in the Name” je odnela 17 godina nakon nastanka.

Božićni hit

Svedoci smo poplave raznoraznih besmislenih rijaliti programa. Kao protest tom načinu da velike medijske kompanije pod maskom “biramo talente, od đubretara pravimo zvezde, a od domaćica muzičke ikone” zarađuju velii novac od TV prava, SMS poruka i raznoraznih glasanja, 2009. godine je na Fejsbuku pokrenuta zanimljiva kampanja.

Pobednik jednog takve besmislene britanske TV emisije “X Factor” objavio je božićni singl, ušećerenu pesmu bez imalo duha, čija je jedina svrha bila da velike kompanije zarade brzu lovu na osnovu božićne kupovne groznice, kao što su radile poslednjih 5 Božića. Džon i Trajesi Morter, ljubitelji grupe “Rage Against the Machine”, na Fejsbuku su pokrenuli akciju koja je glasila: “sprečimo da još jedna ljigava pesma bude hit i umesto nje kupimo singl “Killing in the Name”, a sav novac će otići u humantirane svrhe”.

Nakon što je osnivač emisije “X Factor”, kako ga neki nazivaju “grobar popularne muzike”, Sajmon Kauel ocenio ovu kampanju kao ciničnu i glupu, tako je prodaja singla “Killing in the Name” rasla. Kampanju su podržali Pol Mekartni,članovi grupa “Prodigy”, “Foo Fighters” i mnogi drugi. Na kraju, “Killing in the Name” je zaista potukao bezličnu “X Factor” pesmu i postala najprodavanija pesma tog Božića u Velikoj Britaniji.

Premda je etiketa “Sony” izdavač obe pesme, i premda je diskutabilno koliko je ovaj potez oštetio one glavešine gladne profita, nema sumnje da je pokazao da “mali čovek” može dobiti bitku, ako već ne može rat.

Kakav je ovo presedan, oslikaće vam sledeća činjenica. Zamislite da u nekim našim dnevnim novinama, u rubrici “zabava”, umesto natpisa “Sinoć je u tom-i-tom rijaliti programu ispao Marko/Janko/Darko”, pročitate da je najprodavaniji album u Srbiji snimila na primer grupa iz Bora “Goribor”. Kakve su šanse da se tako nešto desi?

Uvek aktuelni

Šezdesetih godina je bilo mnogo muzičara koji su se borili protiv nametnutog političkog sistema. Kako vreme odmiče, sve je manje onih koji razmišljaju o suštini na spram sve većem broju onih “X Factor” spodoba koji samo misle kako na najlakši način zaraditi novac. “Rage Against the Machine” se bore protiv vetrenjača već gotovo 30 godina (sa nekoliko pauza tokom karijere kada nisu svirali, mada su i onda to radili, samo svako na svoj način, i nedavno smo dobili dobre vesti su da je bend ponovo zajedno).

Na našu žalost, kako godine prolaze svet ne postaje lepše mesto za život. Pohlepa i nepravda su sve izraženiji. Međutim, ako nam je za neku utehu, to je samo znak da muzika grupe “Rage Against the Machine” nikada neće prestati da bude aktuelna. Najbolji primer za to imamo u njihovom debi albumu, koji i nakon gotovo tri decenije nije izgubio ni trunku svežine koju je imao u novembru 1992.