Andor: Drama otpora i ogledalo našeg sveta
Odlagao sam dugo gledanje druge sezone TV serije Andor. Nisam ljubitelj prequela, ponajviše jer kod takvih ostvarenja uglavnom unapred znate sudbinu glavnih likova. Pa ipak, nakon što sam u jednom dahu odgledao celu sezonu, mogu da zaključim da je Andor — ako ne najbolje, onda svakako jedno od najvrednijih dela u čitavoj Star Wars franšizi.
Druga sezona dolazi kao potvrda da televizija može biti mnogo više od puke zabave. Ona zadire duboko u to šta znači živeti pod čizmom diktature i šta znači graditi otpor kada se čini da je sve unapred izgubljeno. Tony Gilroy i njegova ekipa uspeli su da zadrže sve ono što je činilo prvu sezonu posebnom, ali su priču podigli na nivo gde se drama likova sudara sa surovom logikom represije. Diego Luna u ulozi Cassiana Andora igra smireno, potisnuto, ali sa unutrašnjim nemirom koji svaka scena prenosi na gledaoce. Svaki kadar, svaka rečenica i svaki tiši trenutak nose težinu, jer iza njih stoji pitanje: koliko koštaju sloboda i dostojanstvo.
Andor nikada ne bira laka rešenja niti se prepušta površnim objašnjenjima. Revolucija ovde nije romantična bajka, već krvavo spor i neizvestan proces, u kojem ljudi greše, kolebaju se, gube prijatelje i osećaju strah. Upravo ta sporost i ta sumnja čine seriju toliko ubedljivom.
Stellan Skarsgård u ulozi Luthena daje liku hladnu lucidnost i težinu čoveka koji zna da pravi izbori ne postoje, dok Genevieve O’Reilly u ulozi Mon Motme maestralno oslikava unutrašnju borbu žene koja mora da balansira između političke pristojnosti i lične odgovornosti. Sve to jasno pokazuje kako se diktatura ne rađa u jednom danu, već dolazi postepeno, zakonom po zakonom, uredbom po uredbom, sve dok sloboda ne postane tek sećanje.
Paralele sa svetom u kojem živimo nameću se same. Dok gledamo kako Imperija polako zatvara sve ventilacione otvore kroz koje bi mogao da uđe dah slobode, lako je prepoznati iste mehanizme u savremenim državama. Kontrola medija, manipulacija informacijama, birokratska gušenja, laži koje se ponavljaju dok ne postanu prihvaćena istina – to nisu samo elementi naučne fantastike, to je realnost mnogih društava danas.
Gledajući seriju, bio sam zapanjen koliko me sve podsećalo na Srbiju danas. Ali kada uporedite bilo koju diktaturu, shvatićete da se isti obrasci primenjuju gotovo školski. Naravno, današnji vlastodršci nisu ni blizu Palpatina, više deluju kao lokalni gubernatori koji ispunjavaju želje moćnijih od sebe – bilo da se radi o kopanju ruda koje pretvaraju bogatu planetu u pustoš, kao Gorman, ili o dodvoravanju zlikovcima i diktatorima daleko snažnijim od sebe, sve zarad još malo vremena na vlasti.
Imperija u ovoj seriji ponaša se prepoznatljivo: smireno, hladno, uverena u sopstvenu nedodirljivost, dok iza kulisa plete mrežu kontrole i podaništva. Previše poznato, jer to vidimo ne samo u Srbiji nego i u čitavom nizu zemalja oko nas, a posebno na istoku.
Andor nas ne uči samo o galaksiji daleko, daleko, nego i o nama samima. Njegova snaga leži u tome što uspeva da bude istovremeno politički pronicljiv i ljudski topao. Likovi su puni slojeva, njihove sumnje i male pobede deluju opipljivo, jer su ukorenjene u dilemama koje svako od nas nosi. Produkcija je besprekorno uverljiva, od monumentalnih scenografija do intimnih scena koje počivaju na pogledu i šapatu. Sve zajedno čini seriju koja zrači ozbiljnošću i lepotom, ali pritom nikada ne odustaje od nade.
Druga sezona Andora dokaz je da je moguće spojiti vrhunsku televizijsku umetnost sa dubokim društvenim komentarom. Ona ne nudi gotove odgovore, ali pokazuje šta znači suprotstaviti se i zašto je važno ne pristati. U vremenu kada se mnogi zadovoljavaju pukim spektaklom, ova serija podseća da drama može biti i ogledalo i upozorenje, ali i iskra koja nas uči da sloboda nikada ne dolazi sama, već da je uvek iznova moramo osvajati.
