Calexico: Grupa sa granice

Aug 22, 2018

Svi vi koji ste upoznati sa likom i delom benda Calexico, verovatno već nekoliko meseci uživate u zvucima sa ploče “The Thread That Keeps Us” . Ovaj tekst je ipak pre svega namenjen onima koji još uvek nisu otkrili lepotu njihove muzike kao i njihovom sedmom albumu "Algiers". Ukoliko spadate među one koji vole akustične gitare, meksikanske duvače, hispano balade ili pak pop hitove praćene inteligentnim tekstovima, obavezno potražite oba ova albuma ali i bilo koji drugi.

Raznovrsnost

Prošlo je gotovo dve decenije od kada su se Džoi Burns i Džon Konvertino iz benda “Giant Sand” otisnuli u “Calexico”. Iako po svom kvalitetu “Giant Sand” spadaju u sam vrh bendova koji se oslanjaju na takozvani novi američki rok, činjenica je da su žanrovski nešto uži nego “Calexico”. Tek kada su osnovali sopstvenu grupu, postalo je jasno koliko različitih stvari zanima Burnsa i Konvertina, a upravo tim žanrovskim ekperimentisanjem njihov ogroman dar je postao još vidljiviji.

Na dosadašnjih devet zvaničnih studijskih albuma i bar duplo više nezvaničnih kao i EP izdanja, “Calexico” su se oprobali u mnogo pravaca: pop muzika, elektronika, džez, post rok, bosanova i mnoge druge. Ipak, ono po čemu su najprepoznatljiviji jeste mešavina amerikane i meksičke muzike, a ako znamo da potiču iz grada Tuson koji se nalazi na granici između Amerike i Meksika, taj izbor se čini više nego logičnim.

Slobodno možemo reći da je taj stil postao toliko osoben ovom bendu, da ćemo svaku novu grupu koja meša tradicionalnu muziku sa obe strane reke Rio Grande, sigurno upoređivati baš sa sastavom “Calexico”. Bez obzira da li taj zvuk krstili kao noar rok, teks meks, latino amerikana ili nekako drugačije, čini se da je najveći broj njihove publike najsrećniji kada “Calexico” snimaju pesme koje karakterišu meksički duvači pomešani sa akustičnim gitarama i ritmom koji tera na pokret.

Kada reše da se na zvaničnim izdanjima poigraju sa određenim žanrovima, kao što su pre 12 godina na odličnoj ploči “Garden Ruin” odsvirali nekoliko divnih pesama u čistom pop, odnosno post rok maniru, izgleda da to ne prolazi baš najbolje kod publike, s obzirom da ovaj album ne spada među njihove najprodavanije. Već na narednom “Carried to Dust” vratili su se onom poznatom marijači zvuku, na “Algiers” nekako prirodno nastavljaju tamo gde su stali sa prethodnim albumom, dok su na albumu “The Thread That Keeps Us” zaplovili melanholičnim pop vodama.

Između Meksika i Nju Orleansa

“Algiers” je još jedno “Calexico” izdanje nastalo na jugu Amerike, samo ovog puta nešto istočnije. Naime, ceo album je snimljen u Nju Orleansu, u studiju koji se nalazi u kraju grada po kom je ploča i naslovljena. Iako je Džoi Burns par meseci pre objavljivanja ovog izdanja pominjao kako je muzička tradicija Nju Orleansa uticala na njih, nakon što nekoliko puta preslušate “Algiers” jasno vam je da je Tuson i dalje mesto koje se pre svih vezuje za njihovu muziku. Ipak, to ih ne sprečava da svoj karakterističan zvuk podignu na još viši nivo, a to je najočiglednije u prva dva singla, ujedno i dve najubedljivije pesme sa “Algiers”.

“Para” počinje prepoznatljivim sporim “Calexico” tempom, uz kog se setnoj melodiji na gitari priključuju pomalo filmske trube, da bi kako pesma odmiče ti duvači zvučali sve dramatičnije i bučnije. Aranžman ove numere donekle podseća na pakovanje nekih “The Beatles” pesama iz druge polovine šezdesetih, što joj u kombinaciji sa američkom akustičnom gitarom daje onu tipičnu “Calexico” mešavinu iščašenosti i zavodljivosti.

S obzirom na njenu pop zaraznost, pesma “Splitter” jedna je od retkih sa ovog albuma koja se komotno mogla naći na ploči “Garden Ruin”. Njena lako pevljiva melodija, kao i više nego melodični duvači u refrenu, sasvim sigurno je svrstavaju ne samo među najlepše pesme sa “Algiers”, već među najveće bisere koje su “Calexico” snimili tokom cele svoje karijere. Jasno vam je da je reč o hitu već posle prvog slušanja.

Latino šlageri i pop hitovi

Uvodna “Epic” je klasična “Calexico” tema koja meša atmosferu rok pesme i orkestriranog latino šlagera, “Fortune Teller” je nenametljivi akustični folk-pop, dok je standardnu ulogu jedne “skroz meksičke” pesme na nekom “Calexico” albumu ovde preuzela “No Te Vayas” . Takođe, ako ćete na nekoj numeri sa “Algeirs” pronaći uticaje Nju Orleansa, onda je to sigurno “No Te Vayas”, u kojoj se prepliću hispano motivi sa džez zvukom karakterističnim za “big easy”.

Da ni “Calexico” nisu savršeni, čujemo u “Sinner in the Sea” čija mešavina bluza i latino muzike ostavlja utisak kao da smo je već čuli na njihovim prethodnim izdanjima. Slično se može reći za akustičnu baladu “Hush”, koja se tek u svom drugom delu nešto malo odmiče od recepta kog smo probali sa Burnsom i Konvertinom mnogo puta do sad.

Kada se podvuče crta, dolazimo do zaključka da se “Algiers” po svemu nabrojenom kotira među boljim “Calexico” albumima. Iako ne poseduje snagu ploča “The Black Light” i “Hot Rail”, ili ne hoda po ivici kao “Garden Ruin”, ova mešavina nekoliko tipičnih “Calexico” hitova, kao i par pop pesama čije melodije ostaju u glavi nedeljama nakon što ih čujete, čini “Algiers” albumom sa kojim se “Calexico” svakako mogu ponositi. Teško da će sa njim privući preveliki broj novih fanova, ali gotovo je izvesno da će ih postojeći voleti još više.

Bez granica

Kada muzičar ima dar, hrabrost i želju za istraživanjem, gotovo je nevažno da li je snimio album koji je tipičan ili atipičan za njegov muzički izraz. Takav je slučaj sa bendom “Calexico”. Kada snime ploču inspirisanu na primer psihodeličnom ili elektronskom muzikom, oni to rade sa toliko samopouzdanja da imate utisak da su se bukvalno “rodili” na tom žanru. S druge strane, kada zaplivaju dobro poznatim vodama, okupe nekoliko Meksikanaca oko sebe, nema im ravnog na tlu cele Severne Amerike.

U jednom intervjuu koji sam pre nekoliko godina imao sa Džoijem Burnsom, pevačem ovog benda, rekao mi je kako mu se srce cepa kada vidi ogroman zid koji razdvaja granicu Amerike i Meksika. “Iako je taj zid jeste jeziv, on je samo jedan od mnogih aspekata pograničnih problema: trgovina ljudima, drogom, ubistva, mučenja, kidnapovanja, čak i proterivanje životinja iz njihovih prirodnih staništa zbog izgradnje tog zida…Malo je onoga što ja mogu učiniti da promenim postojaće stanje stvari. Ko zna, možda baš tim žanrovskim šetnjama u muzici koju stvaramo možemo nekom dati ideju kako su granice kranje relativna stvar.”