Muve Jovane Bajagić: Poezija na granici između života i smrti

Mračna simfonija muva

Zbirka pesama Muve, sastoji se od 39 pesama koje su raspoređene u četiri zasebna ciklusa sa indikativnim naslovima: Musca Domestica, Bezglave, Zunzare i Cece. Kompoziciona struktura zbirke je pažljivo osmišljena, grupišući se oko dva osnovna motiva – motiv erosa i motiv tanatosa.
Motivi erosa i tanatosa su naglašeni već u samom uvodu zbirke, gde je citiran odlomak iz dela Žan-Pola Sartra o muvama.

„Evo ih! Odakle dolaze? Padaju s tavanice kao grozdovi crnog grožđa i od njih zidovi postaju crni; zavlače se između svetiljke i mojih očiju i njihove mi senke otimaju tvoje lice“
Ovaj uvod odmah usmerava čitaoce na ideju da muve predstavljaju simbole u životu lirskog subjekta, koji će se odvijati u saglasju sa temom erosa i tanatosa. Strah od smrti obesmišljava život, dok ova zbirka traži smisao u čudnom plesu ova dva simbola, poistovećujući čitaoce u procesu identifikacije sa tekstom u sagledavanju univerzalnih i večnih tema. Ovi motivi su duboko ukorenjeni u istoriji književnosti, gde su insekti, a posebno muve, često korišćeni kao simboli.

Insekti su kroz literaturu više puta korišćeni kao čudna ili onostrana bića. U Bibliji, muve su se pojavile u četvrtoj pošasti Egipta, kao stvorenja koja nanose štetu ljudima i stoci, ali su usmerena samo protiv grešnika Egipćana, dok Izraelci (božiji narod) ostaju netaknuti. Ovo jasno prikazuje muve kao entitete povezane sa kaznom i smrću. To nas upućuje na pravilne i pogrešne izbore u životu.

Grčka mitologija takođe ima svoje primere: Mijagros, bog koji tera muve tokom prinošenja žrtava Zevsu i Atini, kao i Zevs koji šalje muvu da ugrize Pegaza, izazivajući pad Belerofonta. Ovi primeri ističu muve kao bića koja utiču na sudbinu ljudi i bogova, povezujući ih sa božanskim intervencijama i nesrećama.

Muve se pojavljuju i u poeziji Emili Dikinson, čija pesma Čula sam zujanje muve kada sam umrla iz 1855. godine, koristi muve kao simbole tranzicije između života i smrti. Ovaj kontekst smrti i prolaznosti jasno je prisutan i u zbirci Jovane Bajagić, gde se motivi erosa i tanatosa prepliću u ovom simbolu.

Domaća muva

Prvi ciklus zbirke poezije Muve nosi naziv Musca Domestica, što u sebi nosi bogatu simboliku i referencije na mit o Elektri. Ovaj mit, koji su obrađivali veliki grčki tragičari Eshil, Sofoklo i Euripid, kao i kasniji autori poput Voltera, Hofmanstala, O’Nila i Sartra, predstavlja snažan temelj za istraživanje porodičnih odnosa i unutrašnjih sukoba u samoj zbirci. Mit o Elektri pesnikinja koristi u savremenom kontekstu 21. veka. Na taj način ona osvetljava teme erosa i tanatosa kroz ličnu prizmu pesničkog subjekta i njegove porodice.
Moju prvu pesmu
bacila si kroz prozor.

Devojčice ne govore o smrti.

One čitaju bajke.
Igraju lastiš.
Nasmejane žive u kućici za barbike… (Kućno vaspitanje sa hendikepom)

Domaća muva donosi smrt u porodično gnezdo pesničkog subjekta. U prvom ciklusu, majka se nigde ne oslovljava direktno, ali je prisutna kao uspomena, kao glas koji opominje iz tanatosa. S druge strane otac je prisutan i relevantan u svim promišljanjima.
... Kao da si otišla na pijacu
da kupiš grašak i zelenu salatu
zadržala se malo duže nego obično
a svoj drap mantil zaboravila
na čiviluku. (O neispravnim instalacijama)

Ova prisutnost stvara atmosferu u kojoj se porodični odnosi i traume isprepliću sa univerzalnim temama ljubavi i smrti. Sličnosti sa Satrovom dramom Muve, objavljenom 1943. godine, nisu slučajne. Sartr je adaptirao mit o Elektri kako bi ilustrovao svoju egzistencijalističku filozofiju, gde je patos slobode u odgovornosti, a ne u vladavini ili moći.
Kada jednom
rešavajući ukrštene reči
bude zadremao
ja se više neću probuditi. (Njegov portret u stolici za ljuljanje)

Sloboda od domaćih muva je zadatak koji zahteva patnju i napor pesničkog subjekta, a eventualno tragičan neuspeh je ono što jedinku čini autentičnom (mada je kraj otvoren). Čovek mora da osvoji slobodu iz sebe samog, suočen sa mnogim zadacima koji ga definišu u svetu.
... Udžbenik iz savremene psihijatrije
držim na noćnom stočiću.
Kad me neko pita za šifru
nikada ne pomislim na internet. (Šta dr Džekil i internet imaju zajedničko)

Pesnikinja stvara gustu atmosferu koja nije samo data kroz portretisanje, već i nemir koje pesničke slike izazivaju, a sve kroz zahtev upućen čitaocu da krene put lične potrage i očaja.
...Nikada neću postati temelj
nekog novog doma.
Za to se kopa isuviše duboko.
Na velikom betonskom ekranu
moje oko
biće mrtav piksel. (Tužbalica sa balkona)

Autorka se u prvom ciklusu zbirke koristi poetskim jezikom da stvori svet u kojem odgovornost pojedinca leži na njegovim sopstvenim plećima, evocirajući osećajnost kroz autoironične otklone i završetke.

Bezglave muve

Drugi ciklus zbirke, nazvan je Bezglave. Autorka u ovom ciklusu dublje istražuje kompleksnu dinamiku između erosa i tanatosa. Borba protiv smrti implicitno vodi čitaoce u njen antipod – eros, ljubav – koja postaje pokretačka snaga u svetu obeleženom prolaznošću i smrću. Izlazimo iz doma u kom je tanatos delovao i u ulazimo u sfere višeg, u potragu za suštinom.
Naši razgovori su klizav pločnik
neposut solju.
Tvoj osmeh prvi sneg
u mirno decembarsko veče.

Sve ostalo je bljuzgavica
kroz koju moram peške. (Pidžama parti)

(…)

Naši pogledi su petarde
u novogodišnjoj noći
nakon čijeg praska
kao uplašeni pas
ne umem da nađem put do kuće. (Svici od baruta)

Međutim, i u ovim pesmama koje jedine izlaze iz područja smrti, eros nije lišen u potpunosti tanatosa. Naprotiv, tanatos vreba iz prikrajka, obuzdavajući energiju ljubavi i neprestano je podsećajući na svoju prisutnost. Ta prisutnost očitava se kao nužnost. Autorka vešto u ovom ciklusu balansira između ove dve sile, stvarajući napetost koja održava čitaoca u stanju neizvesnosti. Ljubav u Bezglavima nije samo izvor radosti i strasti, već i podsećanje na prolaznost i krhkost ljudskog postojanja i svih ljudskih odnosa.
... Jedva čekaš da napustiš razrenu teritoriju
i postaviš granični prelaz
Bele i crvene zastave
su zabodene u ćutanje.
Između mojih nogu je ničija zemlja. (Terra nullius)

Suočavanje sa vlastitim unutrašnjim nedovoljnostima i izneverena očekivanja u odnosu na društvene norme, naročito u ljubavno-partnerskim odnosima prisutni su sve vreme u recepciji čitalaca. Kroz ovaj ciklus, pesnikinja istražuje lomljenje društvenih normi, stvarajući kontinuum pobune koja nastavlja u naredna dva ciklusa zbirke. Ukoliko 21. vek doživimo kao vek lomljenja do sada poznatog društvenog poretka, pesnikinja će nas kroz naredna dva ciklusa upozoriti da i totalni otklon može da dovede do psihičkog loma jer je nemoguće udovolji samo mraku i trbuhu.
...Sve zamenjene gumice na slavinama
uredno složene čarape
začinsko bilje koje gaji
moji su lažni čamci za spasavanje.

Kraj njega zaista
nikada neću umreti od gladi.

Ali tu
u bušnom čamcu
čekaju me sve ostale smrti. (Moram skočiti u more)

Vilijam Golding u svom romanu Gospodar muva iz 1954. godine koristi muvu kao simbol divljine i haosa među decom koja se nađu na usamljenom ostrvu. Ova simbolika se može povezati sa autorkinim istraživanjem ljudske prirode i unutrašnjih konflikata kroz prizmu opšteg ljudskog postojanja.
Starogrčki dramski pisac Eshil koristi obade i muve da jure i muče Iju, dok Vilijam Šekspir, inspirisan Eshilom, koristi lik Toma u Kralju Liru, koji je izbezumljen stalnom poterom ovih zlih sila. U tragediji Antonije i Kleopatra, Šekspir upoređuje Kleopatrin brzopleti odlazak sa bojnog polja sa kravom koju juri obad, aludirajući na Iju iz Ovidijevih Metamorfoza.

Kao pažljivi čitaoci, primetićemo da pesnikinja vešto koristi motive muva da istraži univerzalne teme ljubavi i smrti, oslanjajući se na bogatu tradiciju književnih simbola. Njena zbirka Muve stoga ne samo da prati, već i produbljuje ovu književnu tradiciju, nudeći čitaocima nove perspektive na večite teme ljudskog postojanja. Motiv tanatosa dominantiji je u zbirci i on se javlja u svim ciklusima. Jedino u ciklusu Bezglave motiv tanatosa se meša sa motivom erosa, ali opet u smislu večitog plesa u kome tanatos odnosi pobedu. Kao u Smrti u Veneciji, Tomasa Mana.

Čitaoci će sebi nužno postaviti pitanje: Zašto ljudi imaju problem sa tanatosom? Ukoliko književnost služi da nam izleči dušu, da li je smrt ovde označena kao način za izlečenje? Pesnikinja upravo to pokušava – da nam izleči strah od smrti i prolaznosti. Međutim, do kraja nas ostavlja bez odgovora, upućujući na to da je svaka potraga lična, dok je književnost samo smernica u ličnom preispitivanju sopstva.

S obzirom na to da je naše postojanje na ovoj planeti obeleženo neizbežnom senkom odlaska sa nje, logično je da se svi uplašimo kada se suočimo sa tom spoznajom. Međutim, bilo bi prirodno da taj strah u nekom trenutku i prevaziđemo. Sećamo se da smo kao deca imali napade panike, jecajući se bacali po kući, proživljavajući u mislima trenutak u kome svet i dalje postoji, ali nas nema. Zbirka ide tom putanjom i navodi nas na pomisao da je književnost ta koja nas suočava sa tim strahom. Na čitaocima je da li će se sa tim suočiti hrabro i nastaviti potragu za svojim autentičnim odgovorom, ili će jednostavno odložiti zbirku i nastaviti sa bezazlenom svakodnevicom.

Pesnikinja se ne oslanja na anahronizme – njeno delo je čvrsto utemeljeno u savremenim društvenim konceptima, omogućujući da društvo izbija iz kulisa konteksta, stvarajući živu i relevantnu liriku.

Autoironični otkloni, koji često obeležavaju završetke njenih pesama, služe kao kritički instrumenti savremenog društva. Iako neki kritičari naglašavaju da ironija može umrtviti osećajnost, poezija Jovane Bajagić demonstrira da u kontekstu 21. veka stvaranje bez ironije postaje nemoguće.
Smeh nad besmislom i ništavilom postaje alat kojim autorka ispoljava svoju filozofsku refleksiju, balansirajući na ivici između apsurda i ozbiljnosti. Njena poezija stoga ne samo da propituje, već i provocira čitaoca, podstičući ga na dublje promišljanje o suštini postojanja u savremenom svetu.