Mark Sandman: Lek za bol

Jul 03, 2018

Sviđalo se to nama ili ne, činjenica je da kada se pojavi bend koji se razlikuje od ostatka scene, muzički novinari su skloni da izmisle novi pravac kako bi ga “brže bolje” strpali u neku fioku. Tako je početkom devedesetih godina, sa uspehom grupe “Nirvana” smišljen termin grandž, koji je ubrzo preimenovan u alternativni rok.

Sve one grupe koje nisu spadale u mejnstrim i koje su same pisale svoje pesme, čiji spotovi se nisu vrteli ceo dan po TV kanalima i čija muzika je prevashodno bila gitarska, svrstavane su u alternativni rok. Jedan od mnogih takvih bendova bio je i bostonski “Morphine”.

“Morphine” su ispunjavali sve pomenute uslove klasičnog alternativnog rok benda osim poslednjeg. Oni ne da nisu bili gitarska grupa, već uopšte nisu imali gitaristu. Naime, “Morphine” je bio trio, sastavljen od bubnja, saksofona i basa na kom su se umesto četiri, nalazile samo dve žice.

Na papiru, ovakva instrumentalna postavka može vas navesti da pomislite kako su “Morphine” negovali nekakav sveden i minimalni zvuk, prikladan intimnom slušanju i lišen energije. Međutim u realnosti, “Morphine” su zvučali energičnije i bučnije od nekih bendova koji su u postavci imali tri gitare i dva bubnja. Kako je to moguće i šta je njihovu muziku činilo tako posebnom, samo su neke od tema kojima ćemo se baviti u današnjem tekstu.

Lične tragedije

Alfa i omega benda “Morphine”, autor gotovo svih pesama, bio je pevač i basista Mark Sendmen. Rođen je 1952. godine u gradiću Njuton, u državi Masačusets, a veći deo svoje mladosti proveo je u obližnjem Kembridžu i Bostonu.

Imao je dva brata i jednu sestru od kojih je on bio najstariji. Kao i većina mladih slobodnog duha, ne želeći da provede ostatak života u kancelariji, sredinom sedamdesetih napušta koledž i počinje “potragu za sobom”. Promenio je nekoliko poslova – bio je taksista (posao kog je batalio nakon što je jedne noći bio izboden nožem i opljačkan), fizički radnik na gradilištu, a jedno vreme je čak prodavao ribe koje je upecao.

Kada god je imao priliku putovao je, tako da je tih godina obišao Ameriku od istočne do zapadne obale preko Aljaske, a stigao je i do Brazila. Na pritisak roditelja vraća se na fakultet na kom će ubrzo i diplomirati. Kako je sam Mark govorio “to je uradio više za njih, nego za sebe”.

Kraj sedamdesetih godina obeležile su dve velike tragedije u Markovom životu. Njegov najmlađi brat Rodžer, rođen sa mentalnim nedostacima, umire 1978. godine. Samo dve godine kasnije, srednji brat Džon pada sa prozora i umire u 23. godini.

Kao što se može pretpostaviti, posle ovih nesreća, naročito posle Džonove smrti (koji je bio jako blizak sa najstarijim bratom), Mark je bio psihički potpuno slomljen. Trebalo mu je nešto što će mu zaokupiti mozak 24 sata dnevno. Pošto je svirao gitaru još od tinejdžerskih dana, rešio je da to “nešto” bude muzika. A kada vam se dese takvi užasi u životu, koja bi to muzika lečila bolje od bluza?

Od gitare do dvožičanog basa

Prvi bend koji je Mark osnovao zvao se “Treat Her Right”. Sa njima je u drugoj polovini osamdesetih objavio 3 albuma, nakon čega su postali relativno poznati na bostonskoj muzičkoj sceni. Mark je svirao gitaru i pevao, a muzika grupe “Treat Her Right” može se okarakterisati kao mešavina bluza, roka, uz povremene pankerske izlive besa.

U pesmi “No Reason” on peva o svom bliskom kontaktu sa smrću iz vremena dok je radio kao taksista, poredeći ga sa nesrećnom sudbinom njegove braće, pitajući se “kako je moguće da je on živ a njegova braća nisu”, zaključivši u refrenu “da ovaj život nema nikakvih pravila”.

Kako je Boston bio pun klupskih bluz bendova, Mark je osetio potrebu da stvara drugačiju muziku. Gitaru je zamenio basom na kom se nalazila samo jedna žica.

Upoznaje saksofonistu Dejnu Kolija, bubnjara Džeroma Duprija i 1990. godine oni osnivaju bend “Morphine”. Dupri će se tokom godina smenjivati na bubnju sa Bilom Konvejem, koji je svirao isti instrument i u “Treat Her Right”. Mark ubrzo na svoj bas dodaje jednu žicu i bend ulazi u studio da snimi prvi album. Njihova debi ploča “Good” objavljena je krajem 1991. za malu diskografsku kuću “Accurate Jazz”, da bi ga veliki “Rykodisc” reizdao sledeće godine.

Niko kao “Morphine”

Tokom relativno kratke karijere koja trajala od 1990. do 1999. “Morphine” su objavili 5 albuma, od kojih je verovatno najpoznatiji, a po mnogima i najbolji, njihov drugi album “Cure for Pain” iz 1993.

Na njemu se nalazi pesma “Buena” čija melodičnost i plesni ritam su najzaslužniji zašto je postala najveći hit ove grupe, mada numere “Candy”, “Thursday” i “Sheila” nisu mnogo zaostajale za njom.

Neobična instrumentalna postavka bila je odlična polazna tačka za originalnost koja je krasila muziku ovog benda. Markov bariton i inteligentni stihovi, njegov sirovi bas (često priključen na distorziju - efekat koji koriste gitaristi), Kolijev saksofon koji je umeo biti nežan i melodičan, ali isto tako bučan i neobuzdan, kao i precizni ritam Bila Konveja, učinili su da “Morphine” imaju toliko osoben zvuk, da niste mogli pronaći nijednu grupu za čiju muziku biste mogli reći da je slična njihovoj.

Kada čujete Markov glas i tu mešavinu roka, popa, džeza, bluza i panka, odmah znate o kojoj grupi je reč.

Iako su bili najpoznatiji po pesmama bržeg ritma, “Morphine” su snimili nekoliko osećajnih, kamernih balada koje su u stanju da otope i najledenija srca. Tu pre svega mislim na “In Spite of Me”, “Gone for Good” i “The Night”, a po ovoj poslednjoj je nazvan i finalni album grupe, objavljen 2000. godine.

Zavesa pada

Shodno kvalitetu njihovih albuma, u drugoj polovini devedesetih “Morphine” su postali jedan od najcenjenih američkih bendova. Njihovi spotovi su se sve češće emitovali na “MTV” televiziji, a turneje su im bile sve duže, uključujući Evropu, Japan i Australiju. Tako ih je 3. jula 1999. put naneo u Italiju, u gradić Palestrina gde su imali zakazan koncert na prvom izdanju novog muzičkog festivala.

Po rečima italijanskih koncertnih promotera, bend je došao u Palestrinu odlično raspoložen, a entuzijazam Marka pred još jedan koncert bio je očigledan. Na putu od aerodroma do Palestrine, Mark je stalno zapitkivao domaćine kako se određene reči kažu na italijanskom, a oni njega da im preporuči nove bendove iz Bostona. Tonska proba je održana tačno onda kada je bila i planirana, a koncert je počeo na vreme, gotovo bez minuta zakašnjenja.

Taman kada se činilo da će “Morphine” odsvirati još jedan u nizu fenomenalnih koncerata, desilo se nešto strašno. U sred jedne pesme, Mark se uhvatio za grudi, zateturao se par koraka unazad i pao je na leđa, sa sve basom preko sebe. Koli i Dupri su momentalno prekinuli svirku, pritrčali ka njemu, ali nažalost sve je bilo gotovo u roku od par sekundi. Mark Sendmen je te noći preminuo od posledica srčanog udara u 46. godini života…sa sve basom okačenim oko vrata.

Zaostavština

2011. godine je snimljen predivan dokumentarni film “Cure for Pain – The Mark Sandman Story”. U njemu saznajemo da su Markovi roditelji tek posle njegove smrti shvatili koliko je bend njihovog sina u stvari bio važan i poznat. Iako sumnjam da išta može utešiti roditelja koji ostane bez tri sina, verujem da im je ovo saznanje bar malo olakšalo bol kroz koji su prolazili.

U filmu o Marku takođe govore Majk Vot (Minuteman, The Stooges) i Les Klejpul (Primus) koji su uz Flija iz grupe “Red Hot Chili Peppers” verovatno najvažniji basisti u savremenoj rok muzici, što dovoljno govori koliko je poštovanje Mark uživao među svojim kolegama. Koliko je cenjen, govori i podatak da je u gradu Kembridž u kom je studirao, jedan skver nazvan po njemu.

Iako već 19 godina Mark nije sa nama, njegova nesvakidašnja muzika ne prestaje da opčinjava nove generacije. Ma koliko tužno zvučala priča o njegovoj preranoj smrti, nemojmo zaboraviti činjenicu da je Mark umro svirajući muziku za koju je živeo, držeći instrument koji je obožavao. Kakvu je muziku pravio, tako je i otišao – u velikom stilu.