Eyesburn: Klub Fest 20.06.2020. Zemun
Fotografija: Djurdjica Gajić
Sredina je možda prolećneg jutra. Školski drug i ja sedimo nad papirom, ali više pored njega znajući da imamo još nekoliko dana da osmislimo koncept rada iz književnosti gde je potrebno u praksi primeniti ono što smo zamislili u glavama. U nekom trenutku se odlučujem da pustim Foolin’ I&I, kao značenjski početak i pesmu pokreta na akciju. Sa prvim taktovima, ideje same naviru, sve se samo piše, polet je neuzaustavljiv, mi smo u nekoj sopstvenoj kreativnoj šutki koja nam omogućava da na čistac isteramo sve ono što smo zamislili.
Dvadesetak godina kasnije, u mestu sedamdesetak kilometara južnije, sada sam sa nekim drugim, u situaciji dijametralno drugačijoj, ali peta pesma na koncertu u bašti kluba FEST pokreće ista uzbuđenja. Prava je stvar što i prva šutka kreće na ovoj pesmi, pridošla masa kao da je osetila trenutak olakšanja i prepustila se sopstvenim emocijama i nekim (pra)davnim, dakako ličnim pričama. I četvorica na bini su osetila da se koncert zahuhtao, i od tada kreće vrteška emocija koja se neće zaustaviti do kraja koncerta. Ponovo se gleda Eyesburn, da. Posle svih turbulentnih stvari, menjanja postava i gašenja, pa ponovog aktiviranja benda, trenutak u kojem vidim Kojota, Aleka, Lazu i Laleta na sceni je u svojoj biti prosvetljujući jer istovremeno znači i postojanost, ali i novi početak stvari koji je uvek moguć. Jer, noć je pred izbore. A, sve ono o čemu pevaju i dalje se vidi koliko odmah na povratku kući nakon koncerta. Nepravda iz koje sve izvire, i u koju sve ulazi. Prelomljena kroz muziku i gitare, ipak se lakše podnosi. A, možda je i prvi izlazak nakon i više nego čudnih nekoliko meseci učinio svoje, i stvorio atmosferu u kojoj su se svi ljudi koji su bili oko nas i više nego dobro znali.
Fotografija: Jovana Novaković
Čudan je te večeri bio vazduh u Zemunu, kako na bini tako i oko nje. Možda se prošlost nije vratila, ali No Free Time, War Control, Lyrical, Divide ili All Right su je i više nego dočaravale. Posebno uzbuđujući momenti su bili rezervisani za Stark Blind – pesma-momenat konstantnog bežanja, pune brzine i nekontrolisane energije, stvar koja daje snage za ono što se u tom trenutku ne čini ostvarivim baš iz razloga svesnog nerazmišljanja o tome, Fool Control – kao večiti simbol političkih mena koje uvek ostaju iste samo na drugačiji način ispoljene, Pump It – svojevrsni nastavak Stark Blinda gde se u refrenu zaboravlja na sve, i ostvaruje ono što se započelo i naravno Exodus i Šejn kao majstorski obrađene pesme koje su dobile svoj poseban život u Srbiji, i koje idu rame uz rame sa isto toliko izvrsnim originalima.
No, sve ono što je te večeri bilo odsvirano i odslušano ne bi vredelo ničemu da se nije osećala tako preko potrebna buntovna energija i osmesi koji su je pratili. Od nekoga ko je bio i više nego zreo na Eyesburnovom prvom koncertu do nekoga ko svoju zrelost tek lomi kroz osnovnu školu, svi su bili tu. I to je slika uspelog koncerta, to je slika buke koja se te večeri više od dva sata prolamala, i ostajala u ušima duboko u noć. To je slika svega onoga što nedostaje, i svega onoga čemu se žudi. Nada. Eyesburn ju je dao, i zato i dalje ostaju veliki bend koji je potreban i njima, i nama.
