Pop muzika okupana suncem
Drugu polovinu šezdesetih godina prošlog veka obeležile su male i velike revolucije, pobune studenata protiv političkih sistema kao i hipi pokret. Mladi ljudi imali su utisak da mogu da promene svet, odnosno da za sve nas dolaze bolji i pravedniji dani. Iako se, nažalost, kasnije ispostavilo da je većina njihovih nada zauvek ostala u izmaglici dima marihuane na Vudstoku, taj veliki optimizam preneo se u mnoge delove tadašnje kulture, a naročito u muziku.
Pored onih, sad već svima poznatih muzičara tog doba koji su upućivali na mir, ljubav i trpeljivost, postojale su grupe čija muzika nije bila toliko društveno angažovana koliko je širila dobro raspoloženje i nametala neki novi stil. Takvu muziku krasili su raskošni aranžmani s mnogo gudača i duvača, višeglasno pevanje, dok su se tekstovi pesama najčešće bavili ljubavnom tematikom. Zahvaljujući optimizmu kojim je ova muzika zračila kao i činjenici da je većina ovih bendova nastala u sunčanoj Kaliforniji, ceo pravac nazvan je „sanšajn” pop.
Najpoznatiji predstavnici ovog pravca bili su „The Beach Boys” i „Mamas and Papas”, no pored njih postojale su desetine bendova koji u toj muzičkoj hiperprodukciji i pored očiglednog kvaliteta nisu imali sreću da stignu do većeg broja publike. Ukoliko vam se dopadnu ploče o kojima ćete danas čitati, preporučujem da istražite diskografije još nekih manjih, ali vrednih „sanšajn” pop grupa: „Spanky and Our Gang”, „Harpers Bizarre”, „The Association”, „Sagittarius”, „The Free Design”, „The Cyrkle”, kao i pesme kompozitora Gerija Ašera ili Rodžera Nikolsa.
Za tri ploče o kojima danas pišemo možemo da kažemo da su sama srž žanra, a ne sumnjam da će za neke od vas koji ih još niste čuli biti nešto nalik izgubljenom blagu.
Pored neizmerno talentovanog Majkla Brauna jedan od najzaslužnijih ljudi za uspeh benda je njegov otac Hari Lukovski, studijski violinista (između ostalih, svirao s Rejom Čarlsom, Sarom Von, Džordžom Bensonom), a ujedno i vlasnik studija. Svi oni gudači koje čujemo na ovoj ploči tu su zahvaljujući Hariju koji je istovremeno bio producent albuma, menadžer grupe i izdavač.
S obzirom na to da se ostatku benda nije svidelo što Braun i njegov otac vuku sve konce, rešili su da nastave bez njih. Iako drugi album „The Left Banke Too” (1968) nije bio orkestriran kao prvi i pored činjenice da se na njemu oseća odsustvo Brauna, na ploči je bilo nekoliko pop bisera od kojih je „Desiree” najznačajniji. Obe ploče „The Left Banke” objavljene su 1992. kao jedno izdanje, pod nazivom „There’s Gonna Be a Storm: The Complete Recordings 1966–1969”. Ako postoji neki album koji nisu snimili „The Beatles”, a za koji možemo da kažemo da je antologija pop muzike, onda je to ovaj.
Inače, grupa se ponovo okupila 2011.godine, i tokom 2012.godine bili su na američkoj turneji, da bi ponovo pauzirali sa radom do 2014.godine. Trenutno su u bendu samo dva originalna člana Stiv Martin i Džordž Kamerun.
Kada se na jednom mestu skupi toliko dobrih muzičara vođenih istom polaznom idejom, a čiji se senzibiliteti međusobno razlikuju, nemoguće je da ploča bude prosečna. Kada na to dodamo podatak da je u vreme snimanja „Begin” bio najskuplji album koji je objavila izdavačka kuća „Columbia”, jasno vam je o kakvom se ozbiljnom izdanju radi.
„Begin” je po mnogo čemu bio ispred svog vremena, a prvenstveno po načinu na koji je Beker koristio prednosti studija. On je, slično kao Brajan Vilson, od samog studija načinio potpuno novi instrument.
Album je mešavina psihodeličnog popa i roka, vokalne harmonije zvuče kao iz raja, a produkcija je nekoliko decenija ispred svog vremena. Upravo zato, kada danas slušate ovu ploču, ona vam nimalo neće zvučati kao da je snimljena pre 44 godine. Budući da je ovo jedino izdanje grupe „The Millenium” ne treba da čudi što se ploče iz originalnog tiraža danas na internetu prodaju za nekoliko stotina dolara.
