Mali krug prijatelja Rodžera Nikolsa

Oct 04, 2017

Rodžer Nikols je rođen pre sedamdesetak godina u malom mestu Misuli, u američkoj državi Montana. Već kao jednogodišnjak preselio se sa roditeljima u Santa Barbaru u Kaliforniji. Kasnije će se ispostaviti da je odrastanje u najsunčanijoj američkoj državi i te kako imalo uticaj na atmosferu muzike koju je stvarao.

Ljubav prema muzici bila mu je usađena od najbližih. Njegov otac, iako po profesiji novinar i fotograf, nije propuštao priliku da sa svojim bendom svira saksofon u lokalnim kafeima Santa Barbare, dok mu je majka bila profesorka klavira. Imajući to u vidu, činjenica da je mali Rodžer još u drugom razredu osnovne škole počeo da svira violinu i klavir, zvuči više nego logično.

Krajem srednje škole, Rodžer je počeo da trenira košarku, pa je ozbiljno sviranje violine zamenio nešto malo manje ozbiljnim prebiranjem po žicama akustične gitare. Nakon skoro dve godine igranja košarke za studentski tim univerziteta “U.C.L.A”, i nešto više godina sviranja violine, klavira i gitare, bio je svestan da je na životnoj raskrsnici i da će morati da odabere koja od te dve strasti će mu biti životni poziv. Na našu sreću, opredelio se za muziku.

Peripetije sa diskografskim kućama

Pre nego što je osnovao svoju prvu grupu, Nikols je radio razne poslove: bio je zaposlen kao šalterski službenik u banci, prodavao je piće, radio u knjižari, a pola godine je proveo u mornarici. Kada se vratio iz vojske, 1965. godine, osniva grupu “Roger Nichols and a Small Circle of Friends”, čija muzika je bila inspirisana kalifornijskim pop grupama tog doba.

Iste godine, potpisuju ugovor sa diskografskom kućom “Liberty” nakon čega mu se ukazuje prilika da upozna producenta Tomija Li Pumu, čoveka koji je tokom svoje karijere producirao ploče Majlsa Dejvisa, Barbare Strejsend, Džordža Bensona, Anite Bejker, Natali Kol i mnogih drugih. Čim je čuo Rodžerov bend, Li Puma je znao da je reč o talentu koji se ne sreće svaki dan i njegove pohvale su odigrale ključnu ulogu u građenju samopuzdanja, tada dvadesetpetododišnjeg, Nikolsa.

Na Rodžerovu žalost, samo mesec dana nakon što je potpisao ugovor sa etiketom “Liberty”, Li Puma prestaje da radi za tu kuću i prelazi u “A&M”. Pošto su ljudi iz kuće “Liberty” oklevali da izdaju Rodžerov debi album, on je kontaktirao šefove iz “A&M”, nudeći im svoje demo snimke.

U vreme kada su “The Beach Boys” prodavali na stotine hiljada ploča, nadležnima iz “A&M” se učinilo da bi Rodžerov bend mogao biti “sledeća velika stvar”, te su mu obećali izdavanje albuma samo ako uspe da raskine ugovor sa kućom “Liberty”. Zahvaljujući uticaju Li Pume, Nikols konačno raskida ugovor sa starom kućom i potpisuje novi sa “A&M”, za koju će 1968. godine objaviti album pod nazivom “Roger Nichols and a Small Circle of Friends”.

Album za “zahtevne uši”

Iako je taj album po zvuku i atmosferi pripadao takozvanom “sunčanom popu”, ono što ga je razlikovalo od većine popularnih ploča tog doba, bili su aranžmani. U većini pesama ste mogli čuti orkestrirane gudače i duvače pomešane sa električnim i akustičnim gitarama. Sve je mnogo više ličilo na epske teme Barta Bakaraka snimljene sa manjim budžetom, nego na rok grupe koje su tada harale top listama.

Bilo je očigledno da čovek koji ima veze sa aranžmanima zna mnogo više o muzici od klinaca koji sa svojim drugarima svira u garaži. Krajem šezdesetih, kalifornijske garaže su bile pune klinaca sa gitarama željnih slave, ali malo koja je imala tako darovitog kompozitora kakav je bio Rodžer. Kad uz sve to dodamo da su na albumu svirali Van Dajk Parks i Rendi Njumen, a da je producent bio Tomi Li Puma, jasno vam je o kakvom je ozbiljnom delu reč.

Na žalost, mešavina izuzetno složenih melodija koje nisu bile lako prijemčive masi navikloj na “ša-la-la” pesme, kao i nedovoljna promocija, učinile su da se album “Roger Nichols and a Small Circle of Friends” ne proda u velikom tiražu. To je verovatno i jedan od razloga zašto je to jedina ploča do danas koju je Rodžer snimio pod svojim imenom. Međutim, ako ste pomislili da je to bio kraj njegove muzičke karijere, prevarili ste se. Ona je tada tek počela.

Dežurni kompozitor

Šezdesetih godina, muzička industrija je bila koncipirana nešto drugačije nego danas. Tih godina, većina velikih diskografskih kuća je imala svoje producente, kompozitore i tekstopisce. Ukoliko ste bili samo izvođač kome drugi sve pišu, potpisivanjem ugovora za određenju kuću automatski vam je bio dodeljivan tim saradnika. Ako ste npr. snimali za “Capitol”, nikako niste mogli da imate producenta koji nije na njihovom platnom spisku.

Osnivač kuće “A&M” Herb Alpert, bio je očaran Nikolsovim albumom iako njegova prodaja nije bila zadovoljavajuća. Preciznije, Alpert je bio oduševljen talentom kog je prepoznao u Rodžeru. Te 1968. godine, on je predložio Nikolsu da počne da radi kao kompozitor za “A&M”, a ubrzo ga je upoznao i sa tekstopiscem Polom Vilijamsom, koji je, kao Nikols, tada bio na početku karijere. Ispostavilo se da je Alpertova hrabra odluka da zaposli dva početnika bio pravi potez, pošto će iz muzičke kuhinje Nikols/Vilijams u periodu od 1968. do 1972. izaći pregršt nezaboravnih pop hitova.

Zlatni period

Prva pesma koju su napisali bila je “It’s Hard to Say Goodbye” za francusku pevačicu Klodin Longet. Bila je to nežna, ženska balada koja nije prošla preterano dobro na top listama, ali se dugo zadržala u srcima onih koji su je zavoleli. Taj početni neuspeh nimalo nije obeshrabrio Nikolsa i Vilijamsa, pošto su punom parom nastavili da pišu nove kompozicije, u nadi da će jedna od njih postati hit.

Sticaj okolnosti je hteo da direktor “Kroker” banke zavoli baš jedan Rodžerov komercijalni neuspeh. Beše to album “Roger Nichols and a Small Circle of Friends”. Zahvaljujući upravo toj ploči, direktor banke je kontaktirao kuću “A&M” insistirajući da Nikols komponuje muziku, a Vilijams tekst, a sve to za džingl koji će reklamirati njegovu banku. Njih dvojica su samo za deset dana snimili pomenutu reklamu, a budući dani će dokazati da izreka “što je brzo, to je i kuso” ima izuzetak.

Reklamu je čuo Ričard Karpenter, lider grupe u usponu “The Carpenters”. Pozvao je Nikolsa i predložio im je saradnju. Pošto su Nikols i Vilijams polagali prava na melodiju iz džingla, nije bio nikakav problem da je malo preurede i namene grupi “The Carpenters”. Ta pesma se se zove “We’ve Only Just Begun”. Bio je to prvi milionski hit i za grupu “The Carpenters” i za tandem Nikols/Vilijams. S obzirom na optimistične stihove i lako pamtljivu melodiju, ta pesma je i dan danas neizostavan deo muzičkog repertoara gotovo svakog venčanja u Americi.

Od top lista do zlatare

Numera “We’ve Only Just Begun” je bila samo početak Rodžerove i Polove saradnje sa “The Carpenters”. Početkom sedamdesetih, za njih su napisali pesme kao što su “Rainy Days and Mondays”, “Let Me Be the One”, “I Won’t Last a Day Without You” i mnoge druge koje su se prodale u zavidnom tiražu. Pored saradnje sa Ričardom i Karen Karpenter, Rodžer i Pol su pisali pesme za desetine manje poznatih bendova iz tog doba. Pošto su te numere odlikovali raskošni aranžmani i po pravilu su bile bogate raznoraznim instrumentima, nije čudo što su ključne pesme u karijerama tih “malih” bendova bile upravo one koje je napisao naš dvojac.

Nakon 1972. Pol Vilijams se posvetio svojoj solo karijeri, tako da je Rodžer nastavio sam da piše za druge. Verovatno najpoznatija pesma koju je napisao u tom drugom delu karijere, bila je “Times of Your Life” koju je snimio Pol Enka 1975. godine.

Kako su se završile sedamdesete, tako se Rodžer Nikols lagano povlačio iz muzike. Iako je bio svestan kvaliteta muzike koju piše, postajao je umoran od pritiska diskografske kuće, koja je želela da svaka njegova sledeća pesma dostigne popularnost prvih hitova grupe “The Carpenters”. Rešen da ne bude jedan od onih koji “tezgari” i pravi kompromise sa zahtevima tržišta, počinje da se bavi poslom od koga će uvek moći da živi i u kom će biti sam svoj gazda – osamdesetih je otvorio svoju zlataru, koja i dan danas postoji.

Iako je već izvesno vreme van medija, njegova muzika ne prestaje da osvaja nove generacije. Primer za to je i Brent Keš, muzičar koji Nikolsa navodi kao jednog od ljudi koji se najviše uticali na njegov rad. Naime, kada sam u intervjuu upitao Keša zašto se finansijski zadužio i snimio album sa velikim orkestrom, koji sasvim sigurno neće vratiti uloženi novac, on je rekao: ”Nije mi toliko važno da li će mi se novac od ploče vratiti ili ne. Ono što želim je da za 20-30 godina neki klinac otkrije moj album, pitajući se kako je moguće da nikada nije čuo za tako bogato orkestriranu ploču. Upravo sam se ja tako osećao kada sam prvi put čuo jedini albuma Rodžera Nikolsa, kog po mnogo čemu smatram istinskim remek delom”.

Tekst objavljen u časopisu Politikin Zabavnik