Ovlov - Buds [2021]
Potraga za gitarskim zvukom, albumom ili bendom, koji vam u potpunosti odgovara, ponekad može biti poput pokušaja da počešete svrab čiji epicenter nikako ne možete da locirate. Počešete se vi pored i taj nagon se smanji i svrab prestane ali imate osećaj da to nije baš 100% zadovoljavajuće. A onda ponekad uspete da dodataknete i počešate baš taj jedan milimetar i zadovoljstvo je potpuno. Naravno analogije za ovako nesto možemo tražiti na mnogo različitih životnih situacija od kojih su neke banalnije ili bezobraznije, ali nadam se da ljubitelji muzike mogu da razumeju traganje za tim osećanjem, kada vam ono što slušate u poptunosti legne. Ne mora da to bude ni najbolji album koji ste čuli u životu ili te godine, ali zadovoljstvo slušanja je uvek isto i uvek na visokom nivou.
Upravo takav je treći album “Buds” mladog benda Ovlov . “Buds” dolazi nakon odličnog albuma “Tru” iz 2018.godine. Nije ni malo lak zadatak isporučiti kvalitetan album, nakon lestvice koju je bend postavio sa prethodna dva, “AM” (2013) i “Tru” (2018) ali su braća Hartlett, Steve(vokal/gitara), Theo (bubanj), Jon(bas) i njihov drugar Morgan Luzzi (gitara) u tome itekako uspeli.
Moram da priznam da na prvo slušanje album me jednostavno nije uhvatio. Slična situacija je bila i sa prethodnim albumom, pa su Ovlov dobili još jednu priliku. Već od drugog puta sve je počelo da dobija obrise baš kako treba. Deo ovih pesama nastao je prilikom snimanja prethodnog albuma. Steve Hartlett se vratio demo snimcima koje nikako nije mogao da uklopi u prehodno izdanje, doradio ih, momci su komponovali još par pesama i snimili 8 veoma dobrih i po kvalitetu ujednačenih numera.
Na prethodnim albumima Ovlov su bili prepoznatljivi po salvama distorzirane gitarske buke koja je kuljala iz njihove muzike. Gitare su i dalje snažne, prljave i distrozirane baš kako treba, ritam sekcija tuče žestoko, ali se da primetiti da je atmosfera za nijansu svetlija nego na prehodnim albumima i sa više pop kolorita nego pre.
“Eat More” donosi kombinaciju mirnijeg setnijeg zvuka ovog albuma i vrištećih gitara sa prethodna dva albuma. Sve je to ukrašeno veoma dobrim pratećim vokalima kao u ostalom i ceo album, odličnom teksturom gitare na solo deonici koja se inače provlači i kroz “Feel The Pain” i miriše na pop zvuk recimo The Cardigans.
“The Wishing Well” i “Feel The Pain” po dinamici odgovara “Eat More” ili paternu smenjivanja mirnih delova sa udarima distrozija karakterističnim za zvuk ovog benda. “The Strokes” i “Moron pt.2” su bučnije, za nijansu agresivnije od većine albuma, ali jendako donose lepe melodijske delove, koji veoma lako ulaze u uvo.
“Buds” je pun odličnih gitarskih hitova koji, kao ni prethodni album, ljubitelji distrozirane gitarske muzike ne smeju propustiti. “Buds” je još jedan odličan album ovog američkog kvarteta koji ih etablira kao jedan od najboljih i najuzbudljivijih gitarskih bendova na nezavisnoj muzičkoj sceni.
