Sharp Pins – Balloon Balloon Balloon [2025]

Jan 18, 2026

Sharp Pins

Balloon Balloon Balloon

Perenial / K Records / 2025

Sharp Pins nije bend u klasičnom smislu, više je kao ventil koji je neko ostavio otvoren predugo, i sad kroz njega izlazi sve što ne može da čeka. Iza imena stoji Kai Slater, dvadesetjednogodišnji momak iz Čikaga koji paralelno svira u Lifeguardu, bendu koji ide tvrđe, bučnije i nervoznije, dok su Sharp Pins njegov prostor za bekstvo: mesto gde melodije ne moraju da se objašnjavaju, gde se pesme snimaju dok još drhte.

Prethodni albumi su to već nagovestili Turtle Rock i Radio DDR bili su kao skice koje su preživele jer su bile iskrene ali Balloon Balloon Balloon je trenutak kada se sve otelo kontroli. I dobro je što jeste.

Ovaj album ne ulazi ti u život kulturno. On se pojavi dok još nisi spreman, dok držiš jaknu i razmišljaš o nečemu sasvim trećem, i pusti radio koji krči, ali iz tog šuma izađe melodija koja se zalepi za tebe. Od prve sekunde, dok "Popafangout" skače bez ikakvog straha od preterivanja, jasno je da ovde niko nije seo da “sredi” stvari. Sve je ostavljeno pomalo krivo, malo mutno, kao fotografija snimljena prljavim objektivom, ali baš ta mutnoća nosi emociju. Zvuk stalno deluje kao da dolazi iz susedne sobe: gitare zvone, ali nikad do kraja čisto, u pozadini nešto šušti, kao da se pesma bori da ostane na istoj frekvenciji.

Kad "I Don’t Have the Heart" malo spusti tempo, ne deluje to kao smirivanje, već kao umor koji se ne trudi da se sakrije. To je onaj trenutak kada melodija zvuči skoro lepo, ali ti u stomaku ostane kamen. "I Could Find Out" se onda raspada dok traži odgovor koji verovatno ne postoji, dok "Queen of Globes and Mirrors" bljesne kratko i opasno, kao sunce u staklu koje te na trenutak zaslepi pa nestane.

Uticaji šezdesetih su svuda, ali nisu zalepljeni etiketa-stilom. Te jangly gitare, te male melodije koje ti se ušunjaju u glavu, više duguju duhu nego citatu — kao da su stari britanski pop refreni prošli kroz loš kabl, loš dan i još gori prekid veze. "(I Wanna) Be Your Girl" zvuči kao priznanje koje ponavljaš sebi jer nemaš kome drugom da ga kažeš, dok "Gonna Learn to Crawl" nosi tvrdoglavu ideju da se posle svakog pada ipak moraš pomeriti, makar puzeći.

Album nema jasnu mapu i ne pravi se da je ima. Neke pesme te pogode direktno, druge se raspadnu na pola puta, između se pojave kratki momenti koji zvuče kao škripa tračnica ili signal koji gubiš dok menjaš stanice. Ta nepredvidivost je njegov nerv. "I Don’t Adore-Youo " udara grublje, sa distorzijom koja ne mari za lepotu, dok "All the Prefabs" deluje kao sećanje za koje nisi siguran da li je tvoje ili si ga pokupio iz tuđeg života.

Vokal nikad ne pokušava da bude gazda u sopstvenoj pesmi. On se meša s instrumentima, nekad se izgubi, nekad izbije napolje, ali uglavnom ostaje još jedan grub sloj u zvuku. U Talking in Your Sleep taj glas dolazi prigušeno, kao šapat kroz zid, dok Stop to Say “Hello” zatvara album tiho, skoro nežno, kao kratko zadržavanje pogleda s nekim koga verovatno više nećeš sresti.

Balloon Balloon Balloon nije album koji traži da ga razumeš. On traži da ga pustiš da radi svoje. Pop koji je ogreban, bučan, prepun ideja i grešaka, ali baš zato živ. Ovo je ploča koja te podseća da muzika ne mora da bude čista da bi bila tačna — nekad mora da krči, da škripi i da te malo iznervira da bi ostala s tobom.