Nosferatu [2024[
Teško je i rečima, a kamoli zvezdicama, sažeto izraziti spoj pametnog i glupog, lepog i ružnog, smelog i konvencionalnog, nadahnutog i otrcanog, promišljenog i površnog koje, sve zajedno smućkano, čini najnoviju verziju NOSFERATUA. Na kraju krajeva, ocena će zavisiti od svakoga ponaosob, od onoga što sa sobom (kao predznanje i kao kritičko umeće) donosite u bioskopsku salu – ali, znanje na stranu, zavisiće i od očekivanja koja donosite.
Valjda svako zna da je NOSFERATU zapravo DRAKULA pod drugim imenom, prekršten od strane nemačkih pirata u naivnoj veri da se Vlasi, i Stokerova udovica, neće dosetiti (spojler: JESU!)? I valjda svako zna da je jedan od tih pirata bio Fridrih Vilhelm Murnau, samo jedan od najvećih reditelja koji su ikada rediteljevali, autor dva prvorazredna remek-dela mračne fantastike (drugo je FAUST, 1926)* – koji bi nam sasvim sigurno podario i još koje pride, jednom kad je krajem 1920-ih dospeo u Holivud, samo da nije voleo da puši dok vozi (ili da mu puše dok vozi – glasine su neprecizne). I valjda svako zna da je Murnauova lobanja bila ukradena iz groba pre 10 godina, što se sasvim slučajno 100% poklapa sa periodom vremena tokom kojeg se Egers upinjao da snimi „svog“ NOSFERATUA, a narodu ga pušta upravo sad, na 10-godišnjicu tog navodno okultno-nadahnutog skrnavljenja. (* Možda je Murnau napravio bar tri remeka žanra, ali avaj, njegova JANUSOVA GLAVA, prema Džekilu i Hajdu, nije sačuvana!)
Pa, ako je Egers bio taj koji je maznuo Murnauovu glavu i držao je sve ovo vreme pod jastukom, ili nešto čarao i gatao i inhalirao se nad njome u nadi da će nešto iz nje preći u njegovu – moram vam reći da je džaba krečio. Ako je Murnauovo telo bilo oskrnavljeno, njegov film nije, jer eno ga, svuda, restaurisan, kolorizovan, ko nov, na dvd-u i blu reju, moderan, zlokoban, okultan, jeziv, košmaran kao i pre stotinak godina. Ništa mu nisu mogle ni udovice gladne tantijema i njihovi krvožedni izvršitelji (kojima je sud naredio da unište sve kopije filma: evo vam kurac, gospodo! živela piraterija – i oni koji su uspeli da sačuvaju printove ovog na smrt osuđenog masterpisa kojem je ipak bila obećana večnost!), ništa mu nisu mogli satanistički gulovi (hej, ne gledajte u mene: ja u kući imam samo dve lobanje, jednu voštanu i jednu staklenu!), a ništa mu, evo, nije mogao ni Egers.
Glede očekivanja: da li neko stvarno očekuje svežu krv u petstotoj adaptaciji DRAKULE? I još važnije – da li je neko stvarno očekuje od Egersa?
1979. je Verner Hercog snimio svoj omaž Murnauu, nemačkom expresionizmu i uopšte „očevima“ nemačkog filma – nadahnuto mračan (jer: Hercog!), atmosferičan (Jorg Šmit Rajtvajn!), erotičan (Izabela Ađani!), zlokoban (Klaus Kinski!), groteskan (Rolan Topor!), ukleto jeziv (Popol Vuh!). Dakle, nemoguće je moguće VELIKIMA. Kad imaju pravu motivaciju, i talenat da je sprovedu u delo.
Da li je Egers VELIKI reditelj?
Pa, svakako nije nigde blizu Hercogovog ranga, a kamoli Murnauovog; to bi vam valjda čak i njegova keva rekla.
Egers jeste jedan od boljih današnjih reditelja koji se povremeno pačaju u horor, ali to je samo zato što boljih trenutno nemamo, pa na pozadini srednjaštva i on štrči. Ali on nije ni revolucionar ni vizionar: on je solidan tehničar i ŠTREBER čija su interesovanja dovoljno excentrična da se izdigne iznad Džejmsa Vana i Blumhausa i da se primakne arty delima Arija Astera i A24, ali ni NOSFERATU neće promeniti njegov status, barem u mom ličnom panteonu i proceni – jer to, u krajnjoj instanci, i sažeto rečeno, jeste jedan tehnički natprosečno izveden horor u kojem se tvorac sve vreme razbacuje svojim ŠTREBERSTVOM, pokazujući nam šta je sve čitao i šta je sve gledao, pa rekreirao, ali u kojem je sve to nalepljeno jedno na drugo bez dovoljno čvrste i jasne VIZIJE koja bi to objedinjavala u CELINU. Ovaj NOSFERATU nema dovoljno jasan i nepogrešiv autorski pečat – ili, narodskije rečeno, jednu očiglednu i nesumnjivu PAMET koja smisleno organizuje sve tematske i filmske elemente u nekakav stejtment, ili barem koherentan SVET.
Egers je kao Vukovac koji je nabubao sve lekcije, zna sve podatke, imena, godine, on ZNA kad je počeo I svetski rat, i kog datuma je bio atentat u Sarajevu, i kako se zvao asasin a kako austrougarski car, ali kad ga pitaš ZAŠTO je počeo taj rat, koji su njegovi UZROCI, on počne tuc-muc, ovvvaaaaj, kako da kažem, uhh, paa, eto…
Egers zna da je vampir potekao iz slovenskih verovanja, a ne iz irsko-engleskih (Stoker) i holivuđanskih (Tod Brauning) i opet engleskih (Hamer!) prežvakavanja, pa nam zato (?) rekreira jedno cigansko (!) iskopavanje groba vampira, samo da bi već tu, na samom početku, pokazao da je marljiv, ali ne baš bistar učenik. No, iz njegove, holivudske perspektive, Cigani, Srbi, Rumuni, Transilvanjani, sve su to neki isti prljavi čudaci iz Zemlje Iza Velike Šume i ko će sad da se bakće njiovim rasplitanjem: imamo kratku ali efektnu šok-scenu koja spaja erotizam (gola cigančica na konju) i hororizam (kuljanje krvi iz usta probodenog vampira) i odmah jurimo dalje. No time Tolouse… Ali ne očekujte nigde u filmu da vidite da je ovaj Vukovac zaista svario to što je, kako kaže, gledao u našoj LEPTIRICI.
Na mikro-planu ima ovde svašta nešto da se pohvali i da se voli: scenografija i kostimi su odlični, kao i lokacije, i kamera. Ima tu brojnih kadrova koji su prelepi: Drakulin, ovaj Orlokov zamak, naročito u detaljima, u vratnicama, zidinama, ciglama, u kripti – sve to deluje ubedljivo, kao da je snimano u pravom prastarom zamku a ne na studijskom saund-stejdžu – dakle, mestimično to zaliči više na Hercoga nego na Tima Bartona, ili Kopolu.
A i onde gde je stilizovano, ume da priđe slikama nemačkih romantičara poput Kaspara Dejvida Fridriha, recimo raskrsje u snežnoj šumi i zlokobna kočija, ili božanstvena grobnica (porodična kripta), ili ono stepenište usred grada na kojem Dafo i Depova imaju kraći razgovor. Dakle, naš vredni štreber je, zajedno sa svojim talentovanim saradnicima i tehničarima, i sa 50 miliona $, napravio neke lepe mrdajuće gotičarske slike.
Maska je odlična. (Ne, neću ovde o brkovima! A ni o vampirovom lažnom, protetičkom penisu! )
Ima tu nekoliko upečatljivih prizora: npr. goli Orlokov leš koji sisa krv iz ljudskog tela kao džinovski krpelj ili pijavica – ja baš ovakav prikaz toga dosad na filmu nisam video.
Viljem Dafo je najbolji glumac u ovom kastu, pa bez veće konkurencije upadljivo sija među ostalima (i preglumljava mnogo manje nego što sam se pribojavao – jbg, ipak je njegov lik po prirodi texta excentrik).
Sajmon Mek Barni je izuzetan: najbolji Renfild, ovaj Nok, u istoriji – najzad je lik, koji se po difoltu tretira kao komik rilif, tretiran kao jezivo-mračno morbidna psiho-fizionomija.
I mogao bih se sad letnji dan do podne baviti uskršnjim jajcima koja nam je Štrebers posejao ovde (zašto se njegov Helsing zove Albin, ili zašto Orlokula ima brkove, itsl), ali internet je danas prepun malih mrava koji će za vas, u svojim plitkim jućub videima i podkastima pretenciozno i netačno nazvanim OBJAŠNJENJE („ending explained! symbolism unveiled! meaning analyzed!“) rasplitati takve SITNICE, kuriozitete i fusnote, ali vam niko neće kazati SUŠTINU, poentu, smisao kojem sva ta jajca (treba da) služe.
Niko? Dobro, pokušaću ja.
Orlok kod Nemaca izgleda kao ćelavi PACOV u ljudskolikom obličju zato što treba da podseća na karikaturu klempavog nosatog (zato se zove NOS-feratu!) buljookog Jevrejina dugih prstiju i kandži (da ih lakše zavuče u vaše džepove!), i poistovećen je s pacovima, dolazi zajedno sa njima, on je njihova metonimija a oni njegova, jer oni su INVAZIJA S ISTOKA, iz mrakom i sujeverjem posednute Istočne Evrope, gde su Sloveni, Cigani i Jevreji izmešani u odrpanu i štrokavu rulju, kao crni, sivi i smeđi pacovi koje niko nema potrebe da uzajamno razlikuje („Bog neka probere svoje“, što reko onaj pionir genocida u Francuskoj 1200-i-neke)…
Orlok kod Štrebersa ima brkove i orlovsku nosurdu jer je autor, u svojim iscrpnim proučavanjima rumunskih, mađarskih i transilvanijskih velmoža iz Srednjeg veka, došao do epohalnog roket-sajens zaključka da su tada SVI IMALI BRKOVE. Dakle, njega je više zanimala istorijska akuracija nego simbolika lika. OK, legitimno – ako je to sveopšti, dosledno sproveden princip, AKO je istorijska akuracija pristup kojim se rukovodilo i u ostatku filma.
Ali čekaj prvo da završimo s Orlokom. KO je on zapravo? Ne-Mrtvi transilvanijski velmoža, kaže nam se. Zašto je takav, nemrtav (nosferatu)? Nešto je petljao s Đavolom, pa ga ovaj ostavio u neživotu, da smrdi zauvek. OK, znači štovalac Đavola? Zato je, dakle, i „Renfild“ ovde nekakva Sotonjara koja crta magijske krugove po patosu (koje je Štrebers, u svom risrču, iskopao u svuda-dostupnim istorijama magije). Ali film nam nikad ne pojasni u kakvom su odnosu njih dvojica zaista – KADA je i KAKO Orlok stekao vlast nad njime, i na čemu je ona zasnovana, koja je priroda njihovog pakta? Gde je ĐAVO (a s njim i prišipetlja BOG) u svemu tome?
Još važnije – ŠTA OĆE ORLOK? Šta mu fali u Transilvaniji 1838, pa je zapeo da ide u Nemačku – i ŠTO BAŠ U NEMAČKU? Ne čak ni u Minken (oca mu u vr’ guzice) nego u neku nemačku palanku jedva napredniju od Bukurešta tog vremena. (Istina, u Nemačkoj tog vremena svi govore engleski, ali zato kad Orlok zagrmi na rumunskom, svi ga razumeju!)
Zbog ženske?
Zbog Mine, ovaj Elene? Koju je opazio tek u medaljonu službenika koji mu je doneo papire? Papire za ruševinu koju je već nedeljama ranije odabrao da kupi? U Kopulinom DRAKULI imamo petparačku motivaciju: Mina je reinkarnacija Drakuline davnopreminule ljube, pa on sad „prelazi okeane vremena“ da je povrati. Bezveze, jeftino, ali ima NEKU logiku. Kod Štrebersa ne vidimo niti slutimo motivaciju da se nemrtvi Rumun zaputi brodom u daleku Nemačku. Ako je to Elena, ZAŠTO baš ona?
Kao prvo, kad Huter (Harker) dođe Orloku, i oslovljava ga sa SIR, ovaj insistira, baš snažno, da ga ovaj oslovljava sa MY LORD, u skladu s njegovim statusom. OK, to je istorijski i klasno akuratno, da ovaj velmoža smesta smesti ćatu gde mu je mesto. Ali, zašto bi se onda, minut potom, ovaj LORD zabuljio u žensku ovog služinčeta, u tu neku švapsku buržujku obične crvene a ne plave krvi, nedostojnu njegove LOZE, istaknute minut pre toga? Dobro, reći ćete, nije da nije bilo presedana, da velmoža gleda kurcem a ne mozgom i zacopa se u neku seljančicu, sluškinjicu, itsl. ALI!
Kao drugo, tu žgoljavu sluškinjicu ne igra anđeoska Izabel Ađani (ko ne bi prešao okeane vremena, ili barem pola Evrope, zbog nje, onih dana – a vala i dan-danas?!), nego Lili Rouz Dep, antipatično ženče koje ima veće jagodice nego sise, i koje je odbojno i kao pojava (kasting) i kao lik (scenario).
Kao treće, rekoh već, taj plan o kupovini švapske ruševine (!) bio je već skovan mnogo pre nego što je Orlok uopšte opazio taj sudbonosni medaljon s njenom slikom.
Ali to je problem s adaptiranjem priče koju smo već petsto puta videli adaptiranu – plot points se ne motivišu, oni se podrazumevaju, oni se OČEKUJU.
Šta, dakle, Orlok ZNAČI u ovom filmu?
Film počinje njegovim ZAZIVANJEM. U prvom minutu Elena ga doziva u jednom od svojih somnambulnih stanja. „Više godina kasnije“, piše na ekranu zatim, Orlokov plan se uveliko realizuje, mi vidimo da je ona jedva zalečena histerična žena koja bi svakog muškarca s oba oka u glavi i nešto mozga iza smesta odbila kao BAD NEWS (ovo labilno patetično melanholično stvorenje s očima na pola koplja ne obećava nikakvu srećnu budućnost, a kamoli zdrav porod) i njen Huter već hrli Orloku sa svojim advokatskim artijama… AKO je triger svega bilo to njeno zazivanje, zašto nam se docnije, kad Orlok vidi njen lik na medaljonu, NIKAKO ne sugeriše da on nju PREPOZNAJE („Hm, kao da sam ovu ludaču već negde video? U ružnim snovima?“)
Dakle, ako je VAMPIR ovde odgovor na prizivanje jedne (sexualno, a i šire) neutažene žene – ne bi li onda on trebalo da ikonografski izgleda bar malo privlačnije od PODGREJANOG LEŠA? (Izvinte me što razmišljam kao razumni muškarac a ne kao iracionalna žena!)
„Hej, znate šta sam otkrio u svom risrču?“, kliče Štrebers. „Vampir, to nije neki švaler i zavodnik tipa Hristifor Li ili Frenk Lanđelko, o ne, to je bre zapravo jedan živi leš, zombi, sav truo i crvljiv!“
Pa, znaš šta, Štreberse, kaže Ghoul, vampir nije samo to. Vampir može da bude MNOGO TOGA. Čak i u srpskom folkloru. Obavesti se kod Tikomira Đorđevića, recimo. Može da bude velika mešina, amorfna, ko džinovska ameba, koja se kotrlja po putu. Može da bude rutavi vukodlak. Ili živi leš, rumena lica. Ili bled ko krpa. Ili žut ko vosak. Itd. Tako i na filmu: ima gi razni, zavisno od priče kojoj služe: neki su švaler-zavodnici, neki su ogavni ljudi-pacovi, neki su zombiji, neki su emo-goti koji svetlucaju… znači, sve zavisi koju priču oćeš da ispričaš. ŠTA JE TAČNO TVOJA PRIČA?
Ako je verovati njegovim intervjuima, on je hteo da Elena bude glavni lik. Ona je krhka ženica neshvaćena u svojoj falocentričnoj sredini uštirkanih muškaraca koji je vezuju za krevet i drogiraju lekovima, e ne bi li sputali njen libido, njenu ženskost (jer žena = sex, sugeriše nam se)… Zvuči kao neki (plitki, malođokinski) feminizam, zar ne? Ali, kako se u to uklapa činjenica da nam ova storija zapravo ilustruje prastaru mizoginu formulu CHERCHE LA FEMME?!
Ko je kriv, od Rajskog vrta do danas? ŽENA!
Ko je prizvao Orloka iz daleke Transilvanije? ŽENA!
Ko je prizvao KUGU u grad i pomorio bar pola nedužnog stanovništva? ŽENA!
Ko je indirektno umorio/la svoju najbolju (trudnu!) prijateljicu? ŽENA!
I na kraju, ko je sjebo matorog ljubavnika-vanpira? ŽENA!!!
Posle tolikih okeana vremena, ko je iskusnog sisača naveo da prečuje prve petlove i previdi izlazak sunca? ŽENA ŽENA ŽENA!
It was the beauty killed the beast! A ako je mogla da sjebe King Konga, šta je jedan polutruli brka iz Istočne Evrope?
„Oooo, ali nisi razumeo, Gule“, čujem ja neki glasić iz daljine, „Ona se na kraju ŽRTVOVALA, dakle nije tu žena KRIVA, nego je žena ZASLUŽNA, učinila je vrhovni HRIŠĆANSKI čin, ponudila je i svoje telo na izvolte da ga kara zubati zombi iz rumunskih katakombi, a time je ponudila i svoju devičansku napaćenu dušu, samo da bi spasila….“ One iste koje je u opasnost i dovela svojim ZAZIVANJEM ZLA?
Da vam kaže Ghoul: taj bih njen čin prihvatio i poverovao u njega da je bar malo u skladu sa LIKOM kakav smo pre toga imali videti. Avaj, Štrebers (i Lili) nam nisu prikazali smernu i čednu hristijanku otvorenu za koncept ŽRTVE, nego jednu histeričnu i sexualno frustriranu pacijentkinju u vlasti morbidnih maštarija, koja je sve vreme preokupirana SOBOM (i u tom smislu je „moderna“ i prijemčiva 21-vekovnim gledateljkama), koja žudi za time da bude „omoćena“ (kroz sex, naravno; ali joj toxični muži, sa svojim lekovima i okovima, ne daju) i čiji je jedini spas u – grljenju crvljive lešine?!
I koja je uopšte poenta da angažuješ lepolikog i manekenski napucanog Bila VRANU Skarsgarda, samo da ga zatrpaš kilogramima maske i šminke, za ulogu koju je – sa mnogo manje šminke, i za mnogo manje para – mogo da odigra i Nikola Đuričko?! Pa još s autentičnim Tarzan Ingliš akcentom, umesto komično karikiranog Skarsgardovog? (Apropo istorijske i druge akuracije – ovaj Orlok govori preteranije i komičnije nego bilo ko u DRAKULI… Mela Bruksa!)
I kad smo kod toga – i Nikolas Hoult je ovde loše kastovan: ne zato što je on po sebi slab glumac, jer nije, nego zato što on, ovakav, nije prikladan za LIK koji mu je dat da igra u ovoj (melo)drami. Taj Huter je trebalo da bude neko šonjaviji, neki neupečatljivi srednjak, koji izgleda kao da ne može da utaži porive i prohteve naše vrle Elene, dok Hoult izgleda kao jedan sasvim kompetentan komad muškosti – dakle, on izgleda kao ODGOVOR na dozivanje neke sexualno frustirane žene, a ne kao POVOD da neka žena bude frustrirana, neutažena, pa da doziva nekoga trećeg sa strane kao ispomoć!
Drugim rečima, ne vidim zašto jedna sexualno neutažena žena u svojim dozivanjima ne bi prizvala k sjebi jednog Nikolasa Houlta, ili Bila Skarsgarda – umesto trulog Nikole Đurička!??
U konfuznoj dramaturgiji ovog filma, gde se sve vreme rvu feminizam i mizoginija, Štrebers prilazi vrlo blizu da samouništi sopstvenu storiju i poentu koju je, kao, krenuo da pripoveda: naime, u jednom trenu Elena kaže svom Huteru nešto kao „Ti nikad nisi mogo da me zadovoljiš kao ON (Orlok)!“ Na šta ovaj kaže „Je li? Jel tako? Tako dakle?“, pa smakne pantalone i krene da je taslači. I sad, u tom času, svaki muški šovinista spontano usklikne: „NAJZAD da nam neki film prikaže ono što smo oduvek znali: da je najbolji i jedini lek za histeričnu ženu – jedan dobar kurac! Evo, najzad, kure za histeriju!“ I to zaista tako i izgleda, 10-15 sekundi, ali ne, onda se Štrebers trgne, uplaši, shvati da je ovime sebe ofarbao u ćoše, doveo u ćorsokak: „Hej, čekajte, nisam tako mislio – keve mi!“ I onda iz svog dupeta izvuče kratku šok-viziju krvavolike Elene koja se (ne znam zašto i otkud) javi Huteru, i njegov huter se smesta spitioše, i on istog časa siđe sa nje, i tolko mu beše od njegove kure…
A zbrkan je i Štrebersov odnos prema Van Helsingu, ovaj Albinu: on je čas okultista (to je njegov aspekt koji se najviše potencira, nauštrb doktora-naučnika-detektiva iz romana i većine filmskih verzija), čas hrišćanin (u kratkoj tiradi koju izloži Eleni na stepenicama, on joj praktično sugeriše da treba da se žrtvuje za druge); čas je nežna sapatnička duša jedina koja Elenu razume, bolje od ikoga u njenoj okolini, a čas je excentrični sumanuti ludak opasan i po sebe i po druge. Na kraju ostaje nejasno da li je i samoga sebe, i zašto, spalio u onoj grobnici; a ako nije, ako je otud izašao jedva oprljen, zašto ga ne vidimo na kraju, nadomak Elenine nekro-postelje da izgovori kakvo bogougodno naravoučenije – ili barem da ga značajnim pogledom sugeriše?
Površnom gledaocu će smetati dužina filma (preko dva sata!); dosađivaće se jer mu je sve predvidivo (ko te tero da gledaš prethodne 499 verzije?! što se nisi čuvo baš za ovu, like a virgin, da ti sve bude baš ko prvi put?) i jer su likovi nezanimljivi (hej, probaj da pročitaš Stokerov roman, nekad, da vidiš šta su nezanimljivi likovi, i odakle su!) i jer je očekivo NE ZNAM ŠTA – da se film zove NOSFERATU a da zaplet zapravo bude BRAĆA KARAMAZOVI?
Površnom gledaocu blagonaklone sorte svideće se film jer JAO ŠTO SU LEPE SLIKE, jao kakvi kadrovi, joooj što montira… što su leeepi glumci, a tek one aljine, pa drvenarija i galanterija… vidi se budžet gde je otišo, baš je to jedan lepo spakovan GOTHIC. A ima i nešto bajkovito, a zapravo realno, o ženama, ne znam tačno šta, al deluje vrlo moderno i provokativno!
Što se mene tiče, dobio sam otprilike koliko sam i očekivo, za te pare, i od tog reditelja. Lepe slike su mi držale pažnju a zbrkana dramaturgija i konfuzne konotacije nisu me previše nervirali, jer to pipanje u mraku povremeno je prilazilo zanimljivim stvarima. Uostalom, te sam zamerke imao i na nedomišljenu VEŠTICU i na prekonfuzni SVETIONIK i na zbrkanog poludupastog SEVERNJAKA, pa me to nije onomad sprečilo da uživam u onome što je tamo valjalo.
Tako i ovde: nije to ni švajneraj i kataklizma epskih razmera kako razočarani bljuju, a nije ni remek-delo, masterpis i najbolja verzija DRAKULE, ili bar NOSFERATUA ikada snimljena, što se može naći kod pojedinih žrtava hajpa, egzaltacije i/ili histerije. Ne. Ovo je najbolje i najdublje što jedan današnji američki reditelj može da posegne u autentičnu evropsku mitologiju (slovensku, prelomljenu kroz germansku) i da iz nje izvuče i reimaginira kroz goth ikonografiju i pop-psihologiju, a da to još uvek bude komercijalan film, i kako Štrebers reče: „my most accessible one.“
Succumb to darkness, indeed. Pristupite i podlegnite tami ovog našeg mračnog, bezidejnog, plitkog početka 21. veka… Ako za sto godina neki neo-kromanjonci budu čeprkali po bunjištima ruševina ove civilizacije – praviće ovog NOSFERATUA od blata. Bukvalno.
