Venedikt Jerofejev, Moskva – Petuški
Kontroverzni ruski pisac, nevelikog opusa, Venedikt Jerofejev romanom-poemom iz 1970, koji je gotovo dve decenije kružio bivšim SSSR–om u samizdat prepisima, u dvadesetovekovnu rusku i sovjetsku književnost unosi jedan sasvim nov, prekretnički ton.
Roman na nivou fabule prikazuje delirično putovanje vozom od Moskve do mesta Petuški melanholičnog i defetistički raspoloženog, "mortus" pijanog Venedikta - Venjičke, koji ne prestaje da se naleva svim mogućim vrstama alkohola sve do ga - da li zaista ili u alkoholu izazvanoj halucinaciji - ne dočekaju četiri "tabača" Apokalipse. Putovanje je praćeno pričama i diskusijama pijanih putnika, koje zahvataju sve teme, od hemijskog sastava raznih koktela do ontoloških, teoloških i egzistencijalnih problema, kao i sentimentalno-patničkim, kao kroz suze izgovorenim, ali istovremeno i duhovitim i parodičnim ispovestima i vapajima za spasenjem od “zverskog keženja postojanja”.
Ta jedinstvena mešavina banalne tugaljivosti, koja zvuči poput samopokude Marmeladova iz Zločina i kazne, i podrugljivosti, pomešane sa malodušnošću, koju Jerofejev izjednačava sa Apsolutom, paradoksalno vodi osećanju tragičnog; agonija i smeh, trivijalno i metafizičko-religiozno, apodiktično i osporavajuće združeni su da bi naličje i dno sveta progovorili. Svet je prikazan iz perspektive alkoholom, egzistencijalnom patnjom, osećanjem teskobe i uznemirenosti da li pročišćene ili pomućene svesti (u svakom slučaju, svesti koja ne funkcioniše po konvencijama “normalnog”, “zdravog”, društveno prihvaćenog, ideološki kodifikovanog, već se priklanja destruktivnoj, ciničnoj i uvek kritički nastrojenoj, od strane društva marginalizovanoj boemskoj sprdnji sa svime što to društvo smatra prirodnim i zdravorazumskim - karnevalski pogled na svet, rekao bi Bahtin). Stvarnost je nepouzdanim sećanjima, psihodeličnim bleskovima i alogičnim asocijacijam pijanog mozga podrivena i sama svedena na puku fantaziju kojom dominira “sveta tuga” i “široka ruska duša”, čije prelamanje proizvodi gogoljevsku grotesku. Kao i Gogoljeve Mrtve duše, i ova “poema” iz satire na aktualnu svakodnevicu - na sovjetski birokratizam i soc-realistički tip prekrajanja i maskiranja društvenih i radnih odnosa, u ovom slučaju - jukstapozicijom krajnje materijalno-telesnog i čudnovatog koje vešto balansira na granici verovatnog, prelazi u delo velikog značaja. Pitajući se o smislu kao potrebi i uvek izmičućoj mogućnosti, ispitujući i samo to pitanje kroz najraznovrsnije emocionalne i stilske registre, ono i u čitaocu izaziva uznemirenost pred prevrtljivim i neuhvatljivim životom.
Posle desetak izdanja izvanrednog prevoda Aleksandra Badnjarevića, LOM je 2017. izdao novi prevod Irene Lukšić.
Recenzija je originalno objavljena na blogu Klub Knjigoljubaca.
