Midsommar [2019]
Jun 27, 2020
Midsommar
A24, B-Reel Films, Nordisk Film / 2019
Režija:
Ari Aster
Scenario:
Ari Aster
Uloge:
Zemlja proizvodnje:
U.S.A., Sweden
Jezik:
English, Swedish
6
***
3
Postoje razlozi zašto o ovom filmu nisam pisao odmah čim sam ga pogledao, a to su: a) dovoljno mi se nije svideo tada da nisam hteo ubrzo da ga opet pogledam, a b) bio mi je dovoljno intrigantan da sam osećao potrebu za novim gledanjem kako bih bio siguran u svoje misli i impresije, jer nakon prvog gledanja nisam imao dovoljno čistu i preciznu sliku. Video sam tu neke kvalitete i neke probleme, ali ne i koherentan način da povežem i objasnim i jedne i druge. Pola godine kasnije prošlo je dovoljno vremena da mu se ponovo podvrgnem – dapače, ovog puta pogledao sam director's cut verziju koja traje 2 sata i 50 minuta, sluteći (ispravno) da će mi ona jasnije raščistiti ŠTA je ovo i ZAŠTO je baš takvo. I, evo, pokušaću da i vama razjasnim, nedvojbeno, ono što se meni javilo povodom MIDSOMARA (uključujući i nešto malo povećanu ocenu u odnosu na prvobitnih 2+/3-), a da to ne traje kao gladna godina, odnosno kao ovaj skoro tročasovni film.
Kao što je reditelj dosadno ponavljao u svakom intervjuu, ovaj je film rođen iz dva izvora: 1) bio je usred bolnog raskida 2) a baš tad su se pojavili neki Šveđani s parama, oduševljeni HEREDITARYjem, pa su ga unajmili da snimi folk horror koji se dešava u Švedskoj (nema veze što je na kraju, zbog švecke skupoće, sniman u dovoljno jeftinijoj Mađarskoj). Rezultujući film je, dakle, u svojoj srži, jedna intimno-emocionalna priča (o raskidu s dotad-voljenom osobom), upakovana u šareno ruho hororizovanih paganskih rituala, isto kao što je HEREDITARY bio intimno-emocionalna priča (o gubitku/smrti bliske osobe) upakovana u sumorno ruho Satanizma.
U oba slučaja, takođe, emocija je veštije i ubedljivije preneta od žanrovskih dodataka, koji su često trapavo nalepljeni i, mestimično, narativu stoje ko piletu sise. Naglašavam i crtam: ovime NE želim reći da Aster ne ume da režira horor scenu, bilo da je zasnovana na saspensu, šoku ili grozoti, jer on to UME. Ovime želim reći da Arijev horor, ma koliko ponekad bio vešto realizovan na nivou mikro-plana, detalja, scena, set-pisova, gimika, efekata i sl, nije sasvim organski srođen sa smislom i značenjem njegovih priča. Zbog toga, u oba dosadašnja mu celovečerca, dobijamo ono što je Robin Vud, anđeli šnjim, nazvao „nekoherentni narativ“.
Pogledao sam na jućubu više Asterovih intervjua, i nervirao se njegovim zamuckivanjem: ne, nema urođenu govornu manu nego je, prosto, uh, verbalno slabo aaaa... artikulisan, a, uh, ovaaaj, delom muca, ah, zato što... ughh... pokušava da... daaaa prikrije svoj, uh, Šau-Mau – onaj koji ću ja, malo niže, da razotkrijem. A pogledao sam i nekoliko „objašnjenja“ jućubera, koja su savršeno bezvredna, osim kao audio-pratnja dok jedete (kako sam ih ja i gustirao), jer se ili svode na kazivanje očiglednog („toxična veza“, „asshole boyfriend“, „apoteoza curice koja nalazi novu familiju u sekti“ – uuu, to nikad sam ne bih primetio!) ili na nesuvislo prepoznavanje nekih vizuelnih hintova i detalja koji unapred nagoveštavaju kasnija dešavanja (razne slike, crteži i rune kao hintovi docnijih scena).
Ovo potonje me naročito nervira zato što je simptomatično za današnje milenijalske „mislioce“ obdarene oštrim očima i freeze-frame tehnologijom koji, umesto ANALIZE i SINTEZE građe, najviše što umeju da ponude jeste nediferencirano hvatanje same građe, odnosno manje-više uspešan „lov na uskršnja jaja“, na sitne vizuelne detalje („ako ovde zamrznete sliku, videćete sliku čoveka koji sebi zaseca dlan, isto kao što oni starci čine pred žrtvovanje!“ „a ako onde dobro zagledate, videćete nacrtanog međeda, kao što ga vidimo na kraju....“) – ali nesposobni su, kažem, da i samu tu građu ANALIZIRAJU, a kamoli da je sintetički OBRADE i osmisle pravom interpretacijom, odnosno ZNAČENJEM koje stoji iza svih tih skrivenih jaja koja su pronašli. Analiza filma je jedan složen proces, a ovi skromni objašnjavači su zastali već posle prvog koraka, već na prvom stepeniku ovog stepeništa oni su sebe potapšali po leđima i rekli: evo, objašnjeno! Kurac, deco, jer, inače, da je stvarno tako, šta bi bilo značenje iz svih tih hintova: da je sve predoređeno? Da postoje znaci onoga što će doći svuda oko nas i onaj ko pažljivo gleda, videće šta će biti pre vremena? Predestinacija kao ultimativna poruka? Kalvinizam kao ideologija modernog horora? Neće biti!
Oba Asterova dosadašnja filma su „nekoherentni narativi“ u samoj svojoj zamisli (konceptu, fabuli), a onda su dodatno zamućeni ovim izmućkanim uskršnjim jajima koja reditelj voli da nabaca radi mistifikacije (jer ona po sebi ne nose nikakvo naročito značenje), a mistifikacija je tu da jednostavne stvari veštački učini da deluju složenije, a delom da sakrije, ili bar prikrije, ono što je srž priče (to su delovi gde Ari najviše zamuckuje u intervjuima, pazeći da se ne izlane i ne izda). U HEREDITARIJU je u tu svrhu pre svega koristio poigravanje sa onim kućama za lutke, ali i drugim detaljima-nagoveštajima, satanističkim simbolima i drugim „jajima“ koji ukazuju na preokret na kraju. Ovde u te svrhe koristi obilato istraženi nordijski paganizam – kad kažem obilato, to verovatno znači da je pročitao 3-4 knjige o tome, plus još toliko odrednica na Vikipediji – za više nije ni imao vremena budući da je ovo počeo da piše i priprema i snima ODMAH posle HEREDITARIJA! Međutim, sve te fore i fazoni sa majskim i junskim svečanostima, plodnošću i runama su samo ukrasi, ili što naš narod veli, „window dressing“, to su one šarene suknjice, sitan vez, venčići od cveća i ostale šarene laže zbog kojih će vaša curica, if any, da kaže „jao što je LEP film“, naročito ako se pali na naivno slikarstvo. Ne padajte na te fore: Ghoul vas vodi dublje od toga!
Dakle, MIDSOMMAR u sebi sadrži tri sloja, ili tri priče koje pokušava da priča istovremeno, ili tri loptice kojima bi da žonglira u istom času.
Prva priča, ili jezgro, ili najbolje SRCE, jeste priča o raskidu jedne toxične veze.
Druga priča, paralelna s njom, na simboličkom planu uzročno-posledično povezana s prvom, jeste priča o sukobu racionalnog (američko, novo, savremeno, razumsko, naučno, akademija, individualizam, sebičnost, naučni radovi, doktoriranje, uzlazna linija sve više i više prema gore, erekcija, penis = Muško) i iracionalnog (evropsko, staro, tradicionalno, nerazumsko, nenaučno, pred- i para-logično / mitopoetičko, komuna, zajednica kroz rituale i obrede, krug, večito vraćanje, mesečni ciklus, okruglo, vagina = Žensko). Konkretnije, satira na školovane a glupe američke slepce u vidu studenata antropologije koji sa svojim lupama pokušavaju da zarade bodove na jednoj drevnoj evropskoj svetkovini. Dakle, i kroz ovu priču prepliće se ona iz srca, o nemogućnosti miroljubive koegzistencije između dva polariteta (racionalno / iracionalno, i sve što je povezano s jednim tj. drugim).
Treća priča je žanrovska, horor priča: brrr al su creepy ovi pogani, gole babe, vlaška magija (usred Švedske), ljudske žrtve, gnusna sakaćenja i splateri...
Da je sve ostalo samo na prvoj priči, imali bismo „intimni“ film Vudija Alena u kojem Timotej Šalamej raskida sa svojom artsy curicom u kišnom Njujorku, i to niko normalan ne bi hteo da gleda. Srećom, ta priča je supermegamelodramatizovana, prećerana i nakićena grdnim simbolima, masovnim scenama, kostimima i efektima, pa tako imamo jedan ipak razumno-komercijalni žanrovski film koji se može sa zanimanjem i relativnim užitkom pogledati.
Šta je u njegovom srcu? Raskid jedne veze, rekosmo već.
Neki veliki horori rođeni su iz tog istog krvarećeg srca, recimo THE BROOD i POSSESSION. Njihov daleki potomak, unuk, MIDSOMMAR, ne dobacuje do tog nivoa odličnosti (4+), ostaje na dobro-vrlodobrom (3), zato što, prosto, nema muda da istraje u snazi svojih ubeđenja i osećanja – tako da ogoli žensku iracionalnost i histeričnost do metaforički preteranih nivoa demonizma. Paradoksalno ali istovremeno i tipično, Aster prikazuje – na mikro planu, u pojedinačnim scenama – jednu skoro nepodnošljivo iritantnu plačipičku i gnjavatorku koja je sasvim rob svojih osećanja, koja nije čovek nego jedan veliki ogoljeni nerv, koja plače, šmrca, slini i URLA na najmanji povod i ta njena histeričnost (materičnost) mora da ide na jetra (na kurac!) svakom pravom punokrvnom muškarcu koji to vidi, bio on bizgov Giga Moravac ili suptilni bradati hipster iz Kruga Dvojke – obrazovan ili neobrazovan, svejedno, ako ima muda, na to mora da se usekne, ustukne i (barem u sebi, ako ne naglas) kaže: Fuuuj, jebo te!
Da se ne lažemo, sve je to lepo: pička, sise, guza, nežna koža, toplina, nežnost, ćućorenje, veza, ovo ono – ALI zajedno s tim, u paketu, kao kolateralna šteta, ide i sav taj mulj iracionalnih atavizama i hormonalnih bura i nekomunikativnih, razumom nepojmljivih i nepredvidivih histerisanja. Što reko Lars fon Trir (veliki, višestruko dokazani poznavalac ženske psihe, i onoga ISPOD psihe – a naročito u ANTIHRISTU) „Morate uzeti svoje Dobro sa nešto Zla.“ Ili sa MNOGO Zla – kako vam već zapadne, odnosno kako sami odaberete. A posle, kad to Zlo pukne, snimajte filmove o tome, ili pišite pesme, priče, romane... Žena koja vas ne ubije čini vas jačim...
Dakle, Aster nema muda da svoju nesnosnu ženicu demonizuje kako to čine Kroni, Žuljavski i fon Trir – on je drži bliže vudialenovskoj „normalnosti“ i „realizmu“ (da sad ne ulazim u to koliko je Vudi u stvarnosti najebao od svoje bolesno histerično-neurotične ženetine, Mije Farou i njenog nakota...) – dakle, na ovozemaljskom, ovozemnom, prizemnom nivou jedne veze on to ženče, u izvesnom smislu, direktnije ogoljava nego što to čine one fantastične metaforizacije. Aster nema ni maštu ni muda da osmisli i realizuje nešto tako fantastično antologijsko kao što je OBLIK MATERIČNOG GNEVA u THE BROOD, niti nešto kao HISTERIČNI METRO MELTDAUN u POSSESSION („here comes the metro meltdown right from the sky...“).
Ali, s druge strane, realno, potrebna su ipak neka mudašca i da se onako otvoreno prikaže čitav niz scena u kojima ova njegova – obična, prizemna, realna, nemetaforizovana, nedemonizovana – ženica (odlično odabrana Florens Pju) slini, cvili, kuka, kenjka, i urla, i to jeste za jednu dozu respekta.
Međutim, danas, u Americi, usred #metoo histerije (sic!) jedan mladi i ambiciozni i popularni i perspektivni reditelj sa komercijalnim pedigreom i namerama ne sme sebi dopustiti ono što su gorepomenuti mastodonti smeli u dalekoj, necivilizovanoj nemetooizovanoj praistoriji, pa zato Ari oseća potrebu da ovoj nepodnošljivoj smaračici prišije dečka koji je karikatura lošeg momka: on kao da radije visi s pajtašima nego šnjom, on je iznuren njenim slinavljenjem i kao da se sprema na raskid kad nju strefi porodična tragedija pa on nema srca da je tad i takvu extra sjebanu šutne, on zaboravi na njiovu Godišnjicu (a znamo svi kolko su žene opsednute Kalendarima – zbog mjesečnice! – i merenjem vremena, i beleženjem dana u njima, i ceremonijalnim obeležavanjima raznoraznih datuma), on čak, o, žasu, uspe da zaboravi i na Njen Rođendan (a znamo svi koliko žene pridaju važnosti datumu kad su rođene, pa to je Dan Svih Dana, to su Svi Sveti i Sve na Svetu, to se najavljuje mesec dana unapred i proslavlja se ko Ivkova Slava, nikako ispod tri dana ceremonija)! Pa taj dečko je očigledno Svinja kakva apsolutno zaslužuje da se zašije u utrobu Međeda i zapali naživo da izgori, skotina!!! I da ceo bioskop aplaudira pritom!
(Uzgred, notorno je opšte mesto da je horor žanr koji obožava žene i daje im najmesnatije uloge, dok muškarci mogu da zasijaju jedino kao zlikovci, često pod maskom, ali kao pozitivci – nikako! Ali čak i s tim na umu, lik ovog momka je nešto toliko groteskno preterano parodirano, s tolikim odsustvom simpatije autora, ili barem empatije, da on i ne pokušava da ga bar donekle odbrani. I to je, iz ugla glumca, toliko nezahvalno, toliko lišeno ikakvog izazova tumačiti, da mi je čudno da su uopšte našli glumca voljnog da OVO otelotvori.)
Ne pada mi na pamet da branim tu karikaturu: taj lik, tako kako je postavljen u filmu, skoro je neodbranjiv. Mislim, OK, moglo bi se reći da je normalno da momak voli i sa svojim muškim društvom da zasedne i da priča muške priče a da ne sedi ispod suknje svoje žene sve vreme, ili da tu suknju vucara sa sobom gde god ode; moglo bi se reći i da bi neka prava Svinja mogla ovu slinavicu šutnuti ako ne odma' posle sa'rane njene familije, a ono par nedelja ili mesec dana kasnije – ali ne, ovaj nju trpi i pola godine kasnije, i čak je vuče sa sobom u Švedsku (mada film jasno pokazuje da je to manje zbog njegove dobre duše a više zato što je kilavi njanjavi neodlučni beskičmenjak); neko bi čak rekao da zaboraviti na nečiju Godišnjicu, pak čak i Rođendan nije tolika apokalipsa kakvom je žene doživljavaju --- ali ja vam to neću kazivati, jer to za ovaj film nije bitno.
Bitno je sledeće: Aster je na jednom mestu kazao da je MIDSOMMAR feelgood movie za žrtvu lošeg rilejšnšipa, ili nešto u tom smislu. To jeste tako. Jedino što on nije smeo da se identifikuje sa svojim muškim protagonistom a da demonizuje žensku, jer to se danas ne sme („teška vremena, prijatelju moj, Đavo ih odnijo...!“), osim ako nemaš već izgrađen status i renome i karijeru i može da ti se fućka na kontroverze i čak ih i svesno proizvodiš (fon Trir!); ako 'oćeš pare, komercijalu, da ideš u wide release a ne na šes' festivala i u tri bioskopa u Njujorku i LA-ju, onda žena obavezno mora da bude OMOĆENA a muškarac (svinja!) mora da bude ONEMOĆEN, emaskulizovan, doslovno ili metaforički kastriran.
Sad, Ari liže svoje rane iz loše veze prikazujući ovu nepodnošljivo histeričnu slinavicu u svom elementu, ali njenu histeriju kao da opravdava, ili relativizuje, dvojako: 1) dajući joj mega-tragediju kao izgovor da pada u sline na najmanji povod ili bez povoda (uzgred, ta tragedija je em ženoizazvana, njena bipolarna sestra je ubila roditelje sebe i na način toliko preterano groteskan, sa svim onim cevima za izduvne gasove od garaže do spavaćih soba, da to ne može a da nije svedočanstvo veoma crnog humora koji Ari evidentno ima!) i 2) dajući joj mega-kretena za momka, lika toliko preterano karikaturalno lošeg da je teško poverovati da je njihova veza mogla potrajati, kako kažu u filmu, čak 4 godine i 2 meseca (naravno, on misli da su zajedno više do tri godine, ali žena je ta koja zna TAČNO U DAN!).
Drugim rečima, Ari bi da se jebe al' da mu ne uđe; on bi da prikaže jednu toxičnu vezu, valjda po uzoru na svoju, ali pošto nema muda da ocrni ženu, on pravi karikaturu od „sebe“ – mada je, u krajnjoj instanci, teško poverovati da on stvarno saučestvuje sa Njom a ne sa Njim. Na površini, očito je da nas film navađa (sic) da saučestvujemo sa Njom, jer zaboga ona je toliko Patila sa ovim Kretenom da je na kraju ona Oslobođena i Ispunjena i Omoćena time što je njega šutnula na lomaču ko staru cipelu a sebi je alternativnu Porodicu pronašla u Sekti ludaka koji u 21. veku pospešuju plodnost useva i stoke periodično žrtvujući ljude na gnusne načine umesto korišćenjem savremenih agrikulturalnih i stočarskih metoda za povećanje prinosa i zaštitu od štetočina...
Ova bi kritika bila duža od Asterove neobrezane verzije ako bih sad detaljno zalazio i u drugi i u treći sloj priče koje sam gore skicirao; ali ja nemam toliko vremena, pa ću samo ukratko reći sledeće. MIDSOMMAR pruža solidnu, mada ne duboku, satiričnu sliku sudara plitkoumnih Amera sa starijom tradicijom Evropljana, pri čemu ove prve simpatično ismeva zbog sebičnosti, uskogrudosti, koristoljublja, ograničenosti, plitkoće (nemam vremena da razrađujem i ilustrujem koliko je zabavan lik Marka, najplitkijeg i najbezosećajnijeg među njima, karikatura zlikovca koji je na svoj kartmanovsko-homerovski način simpatičan i koji, pored ostalog, uspe da se popiša na „drvo predaka“ ovih pagana), ali ga žanr tera da, hteo-nehteo, i ovu tradiciju mora da karikira, groteskno izvitoperava, ubacuje u nju koješta što s njom zaista nema veze (ljudske žrtve! vlaška magija!) tako da ona teško da može funkcionisati kao relevantna alternativa američkom neverujućem ateističkom materijalizmu i konzumerizmu i individualizmu. Ne znam za vas, ali za moj groš ipak je bolje biti sebični akademski građanin-individua nego zatucani sektaš iz komune koji grli bagrenje.
I baš kao što su „satanistička“ preterivanja i kliše-horor scene u HEREDITARIJU donekle podrili ozbiljnost i težinu priče o gubitku i patnji i tuzi, i sveli je na palp, tako slično deluju i završne scene ovde, koje jesu zabavne iz čisto fah-idiotskog, žanrovskog ugla, jer su originalne, gnusne, bolesne, krvave, ovo ono („wow, brate, si vido onog obešenog kome su rasekli leđa i izvadili mu pluća otpozadi – a ona JOŠ DIŠU!“), ali nisu svrsishodne u smislu narativa (da neko, danas, u Švedskoj, radi tako nešto, pa još neopaženo, decenijama, vekovima... prc!) a još manje u smislu idejnosti, jer čemu tačno, idejno, služe ti horor ekscesi, šta oni doprinose značenju filma?
Neki imaju izvesnog smisla: pošto je zajednica pretežno incestuozna, treba im malo semena sa strane, pa makar i od onog njanjavog američkog beskičmenjaka! Ali neki ekscesi nemaju baš nimalo smisla: zašto bi tamnoputi Englez morao da završi onoliko preterano sadistički gnusno – dakle, sa tim izvađenim plućima i sve to? Nismo videli da je on bio nešto loš prema svojoj curici, dapače kladio bih se da je dobro znao kad joj je rođendan i spremao se za njega mesec dana unapred! Ali uzaman! Povrh toga, stradala je čak i curica – opa, zašto ona nije bila omoćena? – mada njenom stradaniju film posvećuje tek par trepni-i-propusti sekundi.
Dakle, svašta je ovde smućkano na prilično neubedljiv način. Nejasno je koji se tačno ritual dešava svake godine a koji na 90 godina. Svakako ne žrtvuju svake godine po 9 ljudi, jer policija bi im bila za vratom ODAVNO. Ali izgleda da svake godine biraju Majsku Kraljicu (u junu!), jer vidimo na zidu slike prethodnih kraljica, i ima ih bar dvadesetak. Šta onda radi ta Majska Kraljica svake godine, tj. kad nema žrtvovanja?
Zatim, ritual samoubijanja matoraca kad dođu do 72. godine je prikazan kao gnusan komunalni čin, gde oni skaču s visine pred svima, tako da svi tu imaju videti njihove lešine kako se razbijaju o stene uz obilje krvi. Ma koliko svi oni navodno verovali u ta hipi baljezganja kako nema smrti, sve se vraća, sve ide u krug i bla bla, bato moj, da ti imaš prisustvovati ogavnoj krvavoj smrti svakog starca u tvome selu, da te svako malo prskaju krv i moždana masa staraca, i da znaš da i tebe to isto čeka kad ti kucne čas, to bi se loše odražavalo na koherentnost zajednice, čitaj: mnogi bi hteli da pobegnu odatle i da prožive duboku starost u ugodnoj švedskoj penziji, jer ipak nije to Srbija da te kojekakve Jure i pokretne trake iscede do 65. godine, to je Švedska, to je STANDARD, tamo bre život POČINJE u 72-oj i što bi se neko tu razbijao o stenje i što bi nekome razbijali lobanju ustaškim macolama ako se ne mora?!
„Ali Gule, sram te bilo, kako ne znaš, pa postoje takvi običaji i drugde, zar nisi čuo za lapot? Zar nisi gledo BALADU O NARAJAMI? Takve tradicije postoje, Ari je to lepo istražio! Njegov film je antropološki tačan!“ kaže meni sada neko.
„Ne seri, glupane,“ kažem ja tome nekome. Takvi običaji postoje u krajevima i u vremenima kada nema dovoljno hrane za sve – u brdsko-planinskim krajevima, gde nema dovoljno plodne zemlje, i/ili u vremenima suša, skakavaca i drugih nepogoda, pa su onda ljudi prinuđeni na takve stvari. Ovi ovde prikazani nisu u toj iznudici.
Kao prvo, ovi Švedi žive u zelenoj i plodnoj dolini koja rađa sasvim dovoljno za sve. „Nema zemlje za starce,“ kažete vi? Koješta! Ima, itekakao! I zemlje, i plodova, i stoke, i svega. Taj LOGANOV BEG sa cifrom pomerenom na 72 nema nikakvog kulturološko-antropološkog smisla u prikazanom kontekstu. Sve i da se ne dešava u državi socijalnog blagostanja kakva je Švedska, gde čovek može neosetno „doživjeti stotu“. Jer: plodna zemlja. Vidimo to. Bogate gozbe za sve, itd. Ne duvaju ovi u dva kuvana krompira ko oni u TURINSKOM KONJU! O, ne, ima se, može se ovima.
Kao drugo, sve i da nema hrane za starce i moraju se grozomorno samoubijati, imbecilno je da se to radi pred svima: lapot se nikad nije radio na seoskom trgu, nego se starac odvede podalje u planinu, van očiju zajednice. Isto kao i u NARAJAMI: sinak nosi baba-majku na vr' planine, ne mlati je pred svima usred sela da gledaju žene i đeca. Starci se ostavljaju daleko od zajednice, ne smrskavaju se pred svima. Dakle, ovo kako Ari prikazuje nema nikakvog smisla (ali „lepo“ izgleda; tj. brrr horror, brrr al su creepy ovi sicko pagani!).
Konfuzan je i nekoherentan prikaz te zajednice i njihovih vrednosti, i sve i ako je Ari hteo da oni deluju kao nešto pozitivno naspram ovih neverujućih Amera (koji veruju samo u ambiciju, lični uspeh, krađu, laganje, prevaru...), horor okovi na nogama sapliću ga u tome, i njegova dotad solidna parodija na kulturrasističke nazore vrlih antropologa (koji ne bi smeli da učestvuju u ritualima koje kao posmatraju i opisuju, a jedan od njih, istina pod drogom, doslovno postane glavni jebač i ritualu plodnosti! Toliko o naučnoj objektivnosti! No peer review for you!) neosetno se oboji kulturrasističkim „orijentalizmom“ ovih Nordijaca i njinih runa (na jednom mestu ovde explicitno povezanih sa nacizmom, koji je koketirao s tim mitovima i sranjima) i svih tih čuda i muda.
Često se kod površnih gledalaca nailazi na poređenja sa WICKERMANOM. To je koješta, jer taj je film bio mnogo dublja, promišljenija i doslednija parabola o sukobu hrišćanstva i paganizma, i njegov paganizam možda deluje creepy današnjem gledaocu, ali definitivno ima pozitivne konotacije, dosledan je i koherentan, i kao sistem verovanja, i na nivou plauzibilnosti (ono što je moglo preživeti na izolovanom škotskom ostrvu početkom 1970-ih teško da bi moglo biti neopaženo i funkcionalno usred kopnene moderne Švedske!). Ova šarada i vašar u MIDSOMMARU nije ništa blizu tome.
Dobro, stvari koje su meni smetale, zato što se pomalo razumem u okultno-mističke i mitološke i antropološke zaleđine ovoga neće smetati prosečnim horor fanovima koji nisu čitali ZLATNU GRANU, MASKE BOGA i drugu literaturu, te čiji će doživljaji MIDSOMMARA biti u rasponu od „wow, cool gore, dude; sick, man! so original!“ do „wow, poor suffering woman exits a toxic relationship, discards a dick-boyfriend and finds empowerment in a new hippie family!“
Što se tiče stvari koje su mi na prvo gledanje smetale a sada više ne, to su sledeće. Kao prvo, manje mi smeta činjenica da su svi likovi totalni kreteni i odbojne džukele – sad to sve ne gledam toliko kao horor koliko vidim kao satiru/crnu komediju i prihvatam. Kao drugo, veoma mi je bilo neubedljivo njihovo ostajanje u sekti jednom kad vide gnusno samožrtvovanje: sada, u dužoj verziji, jasnije su „akademske“ ambicije muških kretena, kojima oči zacakle kad vide građu za svoje radove, a jasnija je i psihološka i emocionalna zavisnost ženskog kretena koja sama odatle ne sme i neće da ode. Kao treće, sad sam se privikao pa me manje nervira antropološka i folklorna proizvoljnost verovanja i rituala te sekte, te neplauzibilnost njihovog ponašanja (mada, jebo te bog, ako 'oćeš da dovodiš žrtve sa strane koje bi da nestanu neprimetno, da ih niko više ne traži, pa uzmi dovedi neke jebene Srbe, ili tako neke šugave bednike zaboravljene i u svojoj zemlji a kamoli u tuđini – nemoj ubijati Amere i Engleze, njihove vlade umeju da budu uporne u potrazi za svojim građanima: pogledajte samo halabuku oko šiptarskih amera, braće Bitići)!
Sve u svemu, ako ovo gledate, gledajte dužu verziju jer su u njoj ekscesi smisleniji. Ovo je jedan mestimično izvrsno napravljen, povremeno originalan, odlično slikan i glumljen i režiran film, sa odličnim efektima maske, sa sjajnim skorom, i jedino „malkice“ što mu fali jeste više narativnog i idejnog smisla, doslednosti i koherentnosti. Ali, to je očito rocket science za današnje horor režisere, koji tehnikom besprekorno vladaju, a pripovedanjem i idejama – znatno slabije. (Ovo znači da ću ipak morati da ga ubacim u top-5 moje godišnje liste.)
Dakle, nek su nam živi i zdravi i Ari i Egers, jer bolje, danas, među podmlatkom, nemamo. Šmrc. Kroni, Karpo, Dario... odoše pod lapot.
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul.
