Na ručku sa Orsonom - razgovori Henri Džeglama i Orsona Velsa
Jedna od najzanimljivijih knjiga sa prošlogodišnjih sajmova u našoj zemlji jeste zajedničko izdanje Loma i NKC-a - NA RUČKU SA ORSONOM, odnosno gomila snimljnog materijala na zajedničkim ručkovima velikih autora i prijatelja Orsona Velsa i Henrija Džeglama, koje je Piter Biskind priredio i spakovao u jednu impresivno glomaznu, ali i krajnje zabavnu i intrigantnu knjigu 2013. godine.
Razgvori su vođeni početkom osamdesetih, praktično sve do Velsove smrti, u njegovom omiljenom restoranu Ma Mezon.
Naravno, Vels je pristao na snimanje, ali pod uslovom da Henri sakrije diktafon, kako se Vels ne bi osećao neprijatno i ugroženo, što je samim tim uslovilo gomilu pikanterija i ličnih stavova o raznim ličnostima iz sveta Holivuda od nemih filmova (Kiton, Čaplin...), preko Zlatne ere (MGM, Vorner, Kolumbija...), ratnog i posleratnog filma, pa sve od modernog filma osamdesetih.
Vels iznosi stavove spontano, bez cenzure i dlake na jeziku, naglašavajući često da je u mladosti bio veći liberal od Džeglama, ali da je s godinama otišao udesno i da je sve više imao razumevanja za konzervativce, kakav je bio Džon Vejn, i pojedine političare iz redova republikanaca.
Vels svedoči kako nikada nije oprostio cinakenje Eliji Kazanu mekartijevoj komisiji tokom famoznog lova na veštice tokom četrdesetih, ali i da ima pod stare dane mnogo više razumevanja za umetnike koje su u Evropi optuživali za kolaboracionizam, naravno, nakon što je godinama snimao i obilazio zemlje na zapadnom, ali i istočnom bloku.
Zanimljivo je i prijateljstvo sa Vladimirom Dedijerom, našim čuvenim istoričarem, publicistom i ličnim Titovim biografom, te u vezi s tim poznanstom i postojanje čuvenog komiteta za osudu američkih zločina nakon WWII, u kojem su pored Dedijera bili i zakleti Velsovi protivnici Sartr i Bernard Rasel, gde režiser priča kako mu je Dedijer u Dubrovniku rekao da ne prilazi stolu gde su sedili Rasel i Sartr, kako ne bi došlo od međunarnodnog sukoba, što samo govori u prilog poštovanju autora prema našem publicisti.
Velikog autora zatičemo i razapetog između gomile započetih, nikada ne završenih, projekata kao što su Staklena menadžerija, Sanjari, Kralj Lir, ali i hronični problemi sa filmovima koji će biti završeni nakon njegove smrti Veliki mesingani prsten (1999), odnosno fantastični Druga strana vetra, jedan od najboljih filmova koji se izašli 2018. godine.
Tokom razgovora negde se stiče utisak da je u prvom delu razgovora Vels značajno ekstremniji i radikalniji u svojim stavovima prema starom i novom Holivudi, praveći se kako nije nešto naročito intelektualno nastorjen i orijentisan, ali u drugom delu priče zapravo njegova maska lagano pada i otkriva se jedna načitana i ingeniozna gromada, vrlo često nespremna za kompromise, ali vazda pravedna, intuitivna i minuciozna.
S tim u vezi poslednji komadi knjige su praktično otvorena Velsova kontemplacija na različite teme od politike, kao recimo dijalog o francuskom predsedniku (predsednicima):
HENRI: U Parizu sam čuo priču da Miteran (francuski predsednik u periodu 1981-1995) ima kući sedam, osam video kaseta (relikvija prošlosti) koje vrti noću, uvek ponovo. Pet, šest su o nekim intelektualnim temama, ali tu su i tri filma, među kojima su dva tvoja: Kejn i Dodir Zla.
ORSON: Pa znaš da predsednik Francuske nije kao predsednik Amerike. Više je kao kralj, znaš. Kao što je jednom neko rekao, de Gol je osnovao monarhiju u republici, jer predsednik donosi odluke. Kad svako kaže: „Ne sviđa nam se to, piramida usred Luvra“, on kaže: „Meni se sviđa“, i tu je kraj priče. Postoji piramida usred Luvra.
HENRI: Šta ti misliš o toj piramidi?
ORSON: Odvratna mi je.
Ili recimo kada se autori dotaknu tema spoljne politike Sjedinjenih Država, Vels pokazuje kakav je vizionar i hroničar vremena bio:
ORSON: Amerika nije propustila apsolutno nijednu priliku, ne samo tokom Reganove vlade, već u čitavom mom životu, da nas učini smrtnim neprijateljima svih Arapa i, naravno, svih Latinoamerikanca. Nikada nećemo oprati tu sliku o nama. Ne zanima me koliko se novca gura u to.
Međutim, najjezivije deluju Orsonovi proročki citati:
ORSON: Još malo, i nikakvog stvarnog Pariza neće biti. Ili pravog Londona, ili pravog Rima. Jer nekoliko nedodirljivih monumenta neće sačuvati grad... Mislim da svi gradovi sveta propadaju. Zato što je ideja o očuvanju gradova prestala da bude deo svetske kulture. Svi se selimo u tržne centre...
Knjiga Na ručku sa Orsonom je kvintesecijalno štive za sve sineaste i poklonike sedme umetnosti, ali kao udžbenik i obavezna lektira o istoriji umetnosti, kulturi života, poznavanju opšte svetske istorije i moderne politike stoji još postojanije, i validan je dokument o životu, delima i razmišljanjima jednog velikog umetničkog genija.
