High Fidelity [2020]
Za „High Fidelity“, roman britanskog pisca Nicka Hornbyja, može se reći da je jedan od romana koji je obeležio generaciju X ili generaciju koja je odrastala i proživljavala svoju mladost tokom devedesetih godina. Film koji je 2000. godine snimljen na osnovu ovog literarnog dela, sa John Cusackom i Jack Blackom kao i roman, ima kultni status.
Zato je i ideja snimanja TV serije na osnovu pomenute knjige, pa i filma, delovala kao tipičan, jeftin holivudski potez za brzo zgrtanje para na osnovu popularnih i dobrih ostvarenja. TV serija „High Fidelity“ je ne samo to, već i gore od toga.
Ali, krenimo prvo od pozitivnih momenata. Prvi je Zoe Kravitz, koja je dobila zadatak da ponese glavnu težinu ove nove ekranizacije. Zoe Kravitz je „cute as a puppy“, tako da njenim izborom ne možete pogrešiti puno ako hoćete da se dodvorite publici. Ona je pristojna glumica, ćerka velike rok zvezde, što je samo bonus kada glumite lik koji je opsednut muzikom, i njena majka (Lisa Bonet) je glumila u orginalnom filmu.
I to je otpilike to, osim još jednog momenta, kada glavni likovi ismevaju jednog milenijalca/hipstera koji u prodavnici ploča, pesmu koju ide u pozadini „shazamuje“ pored njih živih. Ovaj momenat je ujedno i najbolja kritika abusrda, i jalovosti pripadnika pomenute, milenijalsko/hipsterske subkulture.
Sve ostalo u ovoj TV seriji je loše, počev od onoga što najviše bode oči, „gender flipa“ glavnih karaktera. „Gender flip“ je kada umesto uloga koje su originalno glumili muškarci dodelite ženama i rezultat je woke/pc/sjw epidemije, koja fašističkim metodama navodno štiti liberalne ideje, dok u istinu ukida i smanjuje slobodu govora i izražavanja drugačijeg mišljenja. Veronica West i Sarah Kuscerka (Mercy, Brothers & Sisters, GCB, Hart of Dixie, State of Affairs i Ugly Betty) stoje iza ove TV serije.
Kako su u romanu, kao i u filmu, tri glavna lika beli muškarci, ove dve gore pomenute osobe su smatrale da to ne oslikava moderno društvo, pa umesto glavnog junaka Roba Fleminga, u romanu, i Roba Gordona (John Cusack) u filmu, imamo Rob (Robyn) Brooks (Zoe Kravitz), umesto debelog belca (Jack Black) imamo debelu crnkinju (Da'Vine Joy Randolph), umesto žgoljavog belog hipstera (u filmu Todd Louiso) imamo takođe žgoljavog belca (David H Holmes), ali geja. Gledajući ovakav presek glavnih likova možemo zaključiti da su beli straight muškarci izumrli, kad za njih nije ostalo ni jedno mesto među glavnim ulogama.
Pardon ima jedno, ali sporedno, Clyde (Jack Lacy) je ono što se naziva beta muškarcem, ili jednostavnije, šonja koji trčkara za glavnom junakinjom, koja ga pak, ne zarezuje ni dva posto i pored toga svi redom ga zezaju, jer ide u teretanu, nosi maslinaste, kargo pantalone i sluša Phish. Dobro, zbog ovog Phish i treba da ga zajebavaju.
Ne bi bilo ni najmanje problema u ovoj podeli uloga, da su kreatori prikazali priču iz ženskog ugla i time se obradili probleme, koji itekako postoje u modernom društvu ili na bilo koji način, kroz samu radnju opravdali ovakve promene. Oni to apsolutno nisu uradili, i sve je potpuno isto kao pre. Rob, nakon kraja dugogišnje veze, počinje da preipsituje svoje prethodne ljubavi, i pravi listu pet najgorih raskida. Medju njima je naravno i jedna žena, jer kako bi lik glavne junakinje bio kul, ako nije bar malo "bajkjurious". U top pet našao se i onaj žgoljavi beli mušarac, koji je baš vezu sa glavnom junakinjom iskoristio kao trenutak da „izađe iz klozeta“ i time joj slomi, ionako ranjeno srce.
Lik Jacka Blacka je bio neverovatno iritantan, ali krajnje simpatičan, pravi prototip debelog hipstera, sa druge strane lik koji glumi Randolph je veoma površan i samo iritantan. Ovo je generalno slučaj sa gotovo svim likovima koji deluju jednostrano, stereotipno i ogoljeno poput crteža čiča Gliše.
S obzirom da se glavna radnja odvija u prodavnici ploča, muzika je bila kičma i romana i pomenutog kultnog filma. U soundtracku za film mogla se čuti neka veoma dobra, moderna muzika. Bilo je tu bendova koji su u periodu nakon filma svojim kvalitetom postigli svetsku slavu, ali je bilo i velikih muzičara i nekih pomalo zaboravljenih klasika. Soundtrack za TV seriju ruku na srce nije loš, ali je pun zicera. Osoba koja je birala muziku za ovaj film igrala je na sigurno, na velike i proverene hitove, uz povremene omaže filmu, poput pesme Beta Benda.
Sve u svemu, postupak kreatora ove TV serije, mislim na promenu glavnih likova naravno, možemo iskazati još jednim modernim izrazom „virtue signaling“. Ukratko „virtue signaling“ je po definiciji Urban Dictionary sledeće „izvršiti upadljivu, ali esencijalno besmislenu i beskorisnu akciju, koja bi trebalo da podrži plemeniti cilj dok uistinu samo se hvalite kako ste moralnija i bolja osoba od svih ostalih.“
Najnovija adaptacija romana „High Fidelity“ adaptacija koja donosi mnogo više štete nego koristi svemu onome čemu se zalažu pokreti koji se bore za rasnu, rodnu i svaku drugu ravnopravnost. TV serija „High Fidelity“ je poput koka-kole, sladunjava i ukusna, ali bez ijednog korisnog, kvalitetnog i hranljivog sastojka i ne možete od nje očekivati da vas nahrani.
