Instant Family [2018]
Usvajanje dece je uvek bila kontroverzna društvena tema, a na filmu je poslovično najteže napraviti kvalitetan balans između zabave i suštinske životne tragedije. Instant Family pokušava da jednu tešku temu predstavi na svež i opšte prihvatljiv način.
Šon Anders (Sean Anders), režiser i koscenarista filma prenosi na veliko platno svoje lično iskustvo prilikom usvajanja troje dece, i taj istinski altruistički čin je plauzabilan sam po sebi. Film, ipak, ima svoje dobre momente, ali i svoje padove.
Anders pokušava da sudbinu dece i njihovih novih roditelja prikaže kroz prizmu grupa, koje prolaze proces adaptacije i pripreme za iskusvo koje predstavlja život sa decom, sa kojom usvojevači nisu u direktnom krvnom srodstvu.
Svinganje između tragedije i komičnih scena Anders nije baš najkvalitetnije izbalansirao, te njegov suživot nove porodice često i brzo sklizne iz savršene harmonije u frontalni sukob i opšte nerazumevanje.
Iako iskrenost ovom filmu nenedostaje, iako su emocije nešto na čemu svaka scena insistira i teži, Instant Family često želi da se dodvori gledaocima, i jedan altrusitički čin i plemenitost stavi iznad sineastičke estetike i životne tragedije, ne pružajući nam dovoljno kontemplativnih iskri nad kojima bi većina razmišljala duži vremenski period.
Ovako, Andersov film ostaje fin bioskopskih proizvod za porodično gledanje i zabavu, a prilika da se kreira studiozna porodična drama na temu usvajanja dece, ostaje na budućim filmskim ostvarenjima i hrabrijim autorima.