Suspiria
FilmNation Entertainment
Režija: 
Luca Guadagnino
Scenario: 
Dario Argento, Daria Nicolodi, David Kajganich
Zemlja proizvodnje: 
Italy | USA
Jezik: 
English | German | French
7.0
7

Luka Gvadanjino (Luca Guadagnino), italijanski autor naširoko prepoznatljiv po filmovima A Bigger Splash i Call Me by Your Name, istakao se kao zanimljivo rešenje na mestu reditelja rimejka horor klasika iz sedamdesetih Suspiria, legendarnog Darija Arđenta (Dario Argento).

Da bismo bolje razumeli rimejk valjano je reći par reči o Arđentovom originalu, vremenu i okolnostima u kojima je nastao.

Dario Arđento je sedamdesetih godina bio jedan od onih autora iz Italije koji su duboko prodrli u srž žanrovskog filma, a sve na talasima uspeha neorealista u prethodnim epohama.

La Tre madri horor trilogiju započeće 1977. godine filmom Suspiria, i biće to prvi pravi izlet autora u žanr po kome će Arđento poznati naširoko prihvaćen i hvaljen. Do Susprije Arđento je kombinovao giallo sa psihološkim trilerom, krimićima i satirom.

Uspeh Suspirije zapravo leži na temeljima kvalitetne stilizacije žanra, a mnogo manje na elementima ozbiljnijeg zapleta i saspensa. Iako napet i zanimljiv, Suspiria mnogo duguje osećaju Arđenta za upotrebu prostora, boja i kamere, i svega onoga što je naučio minuciozno studirajući dela Marija Bave (Mario Bava), njegovog duhovnog i žanrovskog oca.

Horor kod Arđenta su i retro arhitektonske strukture Frajburga, koloritni pločnici, mračne zavese, jeziva grmljavina i neprestana kiša.

Gde se tu uklapa Gvadanjinov rimejk?

Pa, imajući u vidu kvalitet naročtio filma Call Me by Your Name, Gvadanjino se istakao kao izuzetan stilista, ali i kao vešt dramaturg. Njegova coming-of-age saga više je nego dovoljna preporuka čangrizavom Arđentu da popusti i prepusti dirigentsku palicu mlađem sunarodniku.

Gvadanjino je ipak imao svoje zamisli, i sopstvenu viziju događaja.

Berlin kao lokacija je izuzetan odabir. Građevine su uverljive, eksterijeri praktično nepromenjeni od vremena sedamdesetih, i tu Gvadanjino obilato poentira. Barem na početku.

Njegova junakinja koju potretiše Dakota Džonson (Dakota Johnson) dovoljno je uverljiva, i solidna je zamena za Džesiku Harper (Jessica Harper).

Kao vodeća zla majka/veštica pojavljuje se Tilda Svinton (Tilda Swinton). Njena misteriozna hladnokrvnost i generalna nezainterovasnot za vradžine, ubistva i spletkarenje, odnosno fokus na umetnost i plesanje, jedan su od simptomatičnijih elemenata priče.

Kao da se Gvadanjino oslanja isključivo na karakternu pojavu i fizičke kvalitete Svintonove, ne mareći previše za fabulu i implementiranje iskusne glumice u glavne tokove veštičjih zamešateljstava.

Gvadanjino (i scenarista Dejvid Kajganić) kao zanimljive uzroke nestanaka polaznica baletske škole servira u vidu pripadnosti levičarsko-anarhističkoj organizaciji, koja je tih godina delova u Nemačkoj – Baader-Meinhoff.

Kajganić i Gvadanjino dodaju i sub-plot po kome su polaznice škole posećivale i vremešnog psihijatra, koji potom pokazuje interesovanje za njihove nestanke, i sam poučen neprijatnim iskustvom iz prošlosti sa svojom suprugom.

Svi ovi detalji služe Gvadanjinu da film fragmentarno razvuče u nekoliko delova. Zanimljiva podela na celine, ali i ta formalnost oduzima kempi šmek ostacima giallo žanra od duha originala.

Gvadanjino guši seksualnost sopstvenih likova, obačeći ih isključivo u široke, tamen odore, ili trikoe koji svojom širinom ukazuju na posvećenost igri u kojoj dominiraju zahtevni fizički elementi.

Imputiranjem body horora na mesto saspensa Gvadanjino i stilski maksimalno udaljava svoje čedo od Arđentovog.

Završna orgija, iako koloritno obogaćena crvenim filterima i zanimljivom montažom, ostaje u senci dve dominantne omniprisutne senke: prva je totalni diskrurs u priči u odnosu na original, i druga je falsetasto-melenaholično pojanje kompozitora Toma Jorka (Tom Yorke), koji se do tada diskretno držao po strani, bez naročite želje da ugrozi temelje originalnog saundtreka kultnog prog-roka sastava Goblin.

Suspiria je pristojan rimejk, ali tako malo ima od duha originalnog filma da je teško uopšte nazvati ga  obradom postojeće teme. Ipak, i kao zasebna tematska celina, Gvadanjinov film je preslab za horor fanove, a prejak za artistički nastrojenu publiku, tako da zaglavljen na pola puta ostaje samo kao zanimljiva stilska vežba talentovanog autora.

Preporuka

share

share