The Beguiled
American Zoetrope, FR Productions
Režija: 
Sofia Coppola
Scenario: 
Thomas Cullinan (based on the novel by), Albert Maltz (based on the screenplay by)
Zemlja proizvodnje: 
USA
Jezik: 
English | French
8.5
8

The Beguiled je mračni feministički manifest Sofije Kopole, smešten u poslednje mesece ratovanja između Severa i Juga, u čuvenom Secesionističkom ratu sredinom devetnaestog veka na tlu Sjedinjenih Američkih Država.

U godini kada je tandem Zigel-Istvud (Don Siegel-Clint Eastwood) započeo legendarnu sagu o Prljavom Hariju, malo je poznata činjenica da su njih dvojica napravili i relativno prosečan i svakako manje zapažen vestern noir o vojniku Unije, koji bežeći od borbi pada na milost i nemilost žena smeštenih na južnjačkoj farmi. Taj film je upravo The Beguiled.

Međutim, za razliku od prilično mačo-šovinističkog Zigel-Istvudovog uradka, Sofija Kopola pravi jedan prilično moderan film, čiji su postulati skriveni u sitnim detaljima, odnosno stvarima čiji efekat naslućujemo i osećamo.

Od samog početka filma, kada jedna od mlađih junakinja nailazi na ranjenog vojnika Unije, osećaj da je glavni junak ove drame zapravo izvan fokusa onoga što nam sugerišu kadrovi, omniprisutna je činjenica. Taj junak je rat, a njim idu i jeza i neizvesnost, zajedno ruku pod ruku dok se u daljini čuju topovi i vidi gust oblak dima.

I dok usamljene žene na farmi, učeći franscuski jezik, moleći se svake večeri i svirajući muziku na različitim instrumentima, kreiraju svojevrsnu imitaciju života, uloga ranjenog vojnika Unije se tokom kratkog perioda drastično menja.

Iako u startu izaziva interesovanje, kao i požudu, uloga vojnika se menja sa poboljšanjem njegovog zdravstvenog stanja, praćenog veštim pokušajima manipulacije, zarad ostanka na farmi i bekstva od rata, odnosno konsekvenci koje bi nastale zbog potencijalnog dezertiranja.

Ali, snaga izraza Sofije Kopole, kao veštog naratora, nije samo u onome što nam se sugeriše van glavnog toka priče, već u izvesnom istančanom osećaju za finu psihološku karakterizaciju ženskih likova, do te mere da ona (Kopola) uspeva da na mikroprostoru stvori univerzum koji savršeno funkcioniše u bilo kojoj vremenskoj epohi. Građanski rat ovde služi samo kako bi se pojačao osećaj egzistencijalne teskobe, dok zaplet nastaje kao neminovna posledica narušavanja rodne harmonije.

The Beguiled je izvrsna karakterna studija, a još bolje stoji kao izuzetno analitična psihološka drama, i s pravom je verovatno najbolji film Sofije Kopole još od Lost in Translation.