Into The Wild [2007]
Sean Penn je prihvatio dvostruki rizik kada je rešio da snimi filmsku adaptaciju best-sellera Into The Wild, koji je 1996. godine napisao Jon Krakauer i koji je baziran na istinitoj priči o putovanjima Christophera McCandlessa. Prvi rizik je sama adaptacija knjige, što nikada nije jednostavan zadatak, dok je drugi rizik vezan za način na koji će film predstaviti stanje uma i motivaciju jednog mladića koji je rešio da odbaci sve prednosti koje savremena civilizacija nudi.
Christopher McCandless je po završetku koledža 1990. godine rešio da odbaci svoj dotadašnji identitet, preuzeo je ime Alexander Supertramp, donirao svu svoju ušteđevinu i krenuo da luta po Americi. Krajnji cilj njegovih putovanja bila je Aljaska, odnosno usamljeni život u netaknutoj prirodi, daleko od poznatih tokova i ljudi. U ovoj avanturi on se nije rukovodio nekim poznatim kontra-kulturnim uticajima, niti se borio protiv neke vrste autoriteta, već je sam definisao svoje hodočašće, odnosno duhovni put koji je sledio. Za nepune dve godine uspeo je da ostavi svoj trag na ogromnom prostranstvu Američkog kontinenta.
Penn uspeva da vizuelno dočara lutanje i da zabeleži lepote Severne Amerike, zapadno od Misisipija, sa naglaskom na upečatljive prizore sa Aljaske. U ovome mu je u mnogome pomogao kinematograf Eric Gautier, koji je sličan posao već uspešno odradio i na filmu Motorcycle Diaries, u kome mladi Che Guevara kreće u sličnu avanturu. Kada je režija u pitanju, ona je detaljano promišljena i vešta. Sean se udaljava u svojoj viziji od knjige i pokušava da montažom dobije na dinamici, kao i da naglasi romantične filozofske niti po kojima se glavni junak nezgrapno kreće, a to su ideje američkih naturalista sa kraja devetnaestog veka, a naročito Henryja Davida Thoreaua. Nažalost, ovakav pristup je samo delimično uspešan, jer donekle izaziva konfuziju kod gledaoca, mada se kasnijom analizom svi delovi slagalice mogu relativno lako složiti. Kao zaključak, nakon skoro dva i po sata, on uspeva da unese svetlost u jednu tužnu i mračnu priču, odnosno da omogući da prevagu odnese prikaz smelo proživljenog života, u odnosu na protraćeni, što bi se površnim gledanjem moglo pomisliti (ovo se odnosi na film i filmskog junaka, prava priča o Christopheru McCandlessu je nešto sasvim drugo).
Glumačka ekipa je na visini zadatka, počev od Emilea Hirscha, koji je kao glavni junak pretrpeo i značajne fizičke transformacije tokom snimanja, preko Catherine Keener i Briana Dierkera, u ulozi simpatičnog hipi para, do Hala Holbrooka čija je usamljena očinska figura poslednja šansa za našeg junaka da se privoli životu u kakvoj-takvoj civilizaciji. Muzika je zasluga Eddija Veddera, što je potpuno u duhu vremena koje se opisuje.
Sa materijalom kojim je raspolagao, Sean Penn skoro da uspeva da učini čudo. Hodajući po tankoj liniji između romantične književnosti i surove realnosti, ipak čini da zastanemo i razmislimo o životu i smrti Christophera McCandlessa.
