Super Dark Times [2017]
Kevin Filips (Kevin Phillips) u svom dugometražnom debiju Super Dark Times, pokušava da na slikovit i inventivan način prikaže dramu koju smo već mnogo puta gledali, a to je priča o odrastanju adolescenata gde konstatna represija i pritisak vode u tragediju i trapavo zataškavanje.
Možda zaplet deluje deja vu, ali zapravo Filips svojim filmom šalje jednu interesantnu poruku. Naime, u Super Dark Times imamo grupu sasvim običih klinaca, koji rastu u malom gradiću devedestih godina, u sumraku bežičnih telefona, video rekordera i televizijskih antena.
Međutim, njihove frustracije i nezadovoljstvo više su proizvod viška vremena i dokolice, nego li vršnjačkog i školskog nasilja, iako taj okidač pokreće jedna od scena na početku filma.
Super Dark Times je možda prvi film koji na brutalan i krvav način govori u prilog životu klinaca u dvadesetprvom veku. Prvi koji afirmativno gleda na (zlo)upotrebu interneta i mobilnih telefona. Možda Filipsu to nije bila primarna namera, ali fakat je da Super Dark Times šalje bizarnu poruku da su i devedesetih rasli neki klinci koji su imali svoje probleme, svoje frustracije, a uz to i višak vremena. Uz to ne bi trebalo da smetnemo s uma i pad kvaliteta školstva.
Narativno gledano, Filipsov debi ima uspone i padove. Nakon kvalitetnog početka Filipsova priča se na sredini pomalo gubi u potrazi za karakternim transfomacijama usled šokantnih događaja. Međutim, autor dosta toga kompenzuje mračnom atmosferom i koloritnom scenografijom, a i sam finalni obračun je dovoljno krvavo zabavan, tako da Super Dark Times deluje kao periodični triler koji se izdiže iznad proseka.
