Tušta i Tma - Aleksandar Zograf, 17 godina kasnije
Aleksandar Zograf (a.k.a. Saša Rakezić) je strip autor iz Pančeva, jedinstvenog crtačkog izraza, sa neviđenim pripovedačkim darom. Aleksandar Zograf je rešio da emigrira, i to u najlepši od svih mogućih svetova (ok, pretenciozna i pomalo patetična rečenica za uvod, ali ništa tačnije i preciznije nisam uspeo da smislim).
Pretražujući Internet kako bih našao što više podataka, naišao sam na forum u kome neimenovani korisnik tvrdi kako je “Zograf bleda kopija Roberta Kramba, jer se Kramb drogirao, a Zograf, eto, samo piše i crta svoja hipnagogička iskustva i oduševljen je debelim Miki Mausom”. Istina, Kramb jeste eksperimentisao sa psihodelicima, ali s obzirom na njegovo okruženje u US of A, to i nije iznenađujuće.
Živeti u Srbiji, koja je i sama okruženje gde je realnost odavno prevazišla svaku psihodeliju, bespogovorno zahteva čuvanje sinapsi i nervnog sistema za sukob sa svetom koji je svakim danom sve više psihotičan (na stranu poznastvo i saradnja navedene dvojice).
Zografa pamtim kao strip autora iz časopisa „Vreme“ negde pre sto godina (iz prošlog života), dok smo još nismo ni slutili da će i ova država nepovratno da se razvali, kao svaka sledeća država koja je nastajala i nestajala u poslednjih trideset godina, povlačeći za sobom ljude i bespovratno uništavajući sve ono što nije materijalno (ono što je uništeno a materijalno je, o tome uglavnom svi znamo).
Sa knjigom sam se susreo na književnoj večeri (gle čuda), gde je učestvovao i autor, i prezentovao neke od epizoda iz navedenog dela; u sećanju mi je ostalo njegovo objašnjenje hipnagogičkih slika, i kako je to uticalo na njegov rad; priča o jugoslovenskim kosmonautima, kao i detalji saradnje sa Robertom Krambom, kao i istorijat njegovog strip kluba/škole stripa pod nazivom “Kuhinja” (jer su se polaznici i strip entuzijasti okupljali u kuhinji njegovog stana).
Do tada, ponavljam, bio je strip autor iz “Vremena”, i još ponekih časopisa kojih ne mogu da se setim. Drugačije vreme, strip autora, i to zanimljivih, bilo je svuda i gotovo na svakom koraku. Fanzini, web stranice, kratki kaiševi u raznim novinama, portali, blogovi, bilo ih je onoliko koliko je prosečnom strip konzumentu bilo potrebno. Ali nisu svi potrajali kao Zograf, niti su svi (sa par izuzetaka, tipa Vostok i još neki) bili originalni.
Zograf je čovek koji je emigrant i turista. Istina, on nikada nije emigrirao iz Srbije, ali je, kao i mnogi od nas, emigrirao iz svog vremena. Zograf je, kao i hiljade mladih u ondašnjoj SFRJ , živeo u jednom dovršenom i uređenom svetu, koji je zatim uništen, a umesto te “tamnice naroda”, dobili smo prelep svet “happy/go/lucky/” instagram profila, simulirane realnosti i Vogone na čelu sistema. Ako još uvek niste shvatili, taj svet nije imao previše veze s nekom određenom državom, a još manje sa pasošima, policijom ili politikom. Vogona je, nažalost, bilo, ali ne u meri u kojoj danas svojim smradom okupiraju i zagađuju svaki segment i detalj društvenog i ličnog života.
Zograf je u neko doba počeo da vodi dnevnik svojih turističkih putovanja i svoje emigracije. Na prvi pogled, to jeste jedna potpuno zdrava stvar, pogotovu ako ste nekada živeli u nekakvom kulturnom prostoru koji je razvaljen bez šanse za popravak, i kao jedino logično rešenje nameće se potraga za vlastitim identitetom. Lako je, naime, idiotima koji čim se ujutro probude znaju ko su i šta su, jer što je svet u kome bivstvuju u većim govnima, to su i njihova znanja veća.
Nešto pametniji nesrećnici svakodnevno sastavljaju svoje ime, CV, i sva svoja porekla, nasleđena, upamćena, stečena, viđena i pročitana; sve te razbijene parčiće sopstvenog “ja”, sve te komade ličnosti kojima ne umeju da pronađu mesto, istovremeno se boreći sa realnošću bankovnih kredita, ludih političara, i medijima koji im istovremeno govore da je sve u haosu a kako opet moraju da budu srećni, mladi i lepi, šaljući im poruku kako su slike sa letovanja ili selfi sa koktela ili poslovnog ručka vrhunac potvrde vlastitog identiteta.
Kao što je ranije pomenuto, Zografov dnevnik izlazi kao strip kolumna u magazimu "Vreme", a "Tušta i tma" ukoričena je kao ideja u jednoj zagrebačkoj birtiji, tik uz pokretne stepenice i butike s uvoznom konfekcijom, u društvu Vladimira Arsenijevića, pisca, za koga se takođe može reći da je turista i emigrant, bez ulaženja u kvalitet njegovog književnog opusa. “Tušta I tma” je zapravo neki vid strip novinarstva.
Izražavajući se kroz fragmente, on gradi jedinstvenu naraciju. Reč je o fragmentima na po dve postarhaično kolorisane table koji idu u mnoštvu pravaca novinarskog izraza: političkog komentara, reportaže, istorijskog zapisa, putopisa, intervjua, ankete i čega sve ne. U knjizi Tušta i tma srećemo ispitivanja prelaznih stanja između prošlosti i sadašnjosti, i između svetskog i lokalnog. Već u prvom radu objavljenom u "Vremenu" on objašnjava svoj uobičajeni postupak kopanja po kolektivnim sećanjima i tonjenju u zaborav.
Redovnim hodočašće(nje)m po buvljim pijacama Zograf na sebi svojstven meditativni način otkopava zaboravljena blaga, zaboravljene trenutke običnih postojanja. Neko od kritičara ga je nazvao “velikim istraživačem malih stvari”, mislim da je ovo najtačniji opis onoga što Zograf radi, i tu se razlikuje od mnogih crtača iz regiona. Za razliku od npr. Dubravka Matakovića, koji na upečatljivi alanfordovski način ismeva društvena dešavanja, Zograf najpre istražuje i prikazuje, bez namere da donosi sud.
Otkud recenzija knjige koja je izdata pre ravno 17 godina? Pre svega, trenutak u kome živimo, to traganje za identitetom koji nije uslovljen Twitter/Facebook/Instagram pravilima, traganje za komadima nečega što više ne postoji u realnosti koje kreiraju mediji i mreže, a opet, postoji na buvljim pijacama, tim svojevrsnim deponijama pop kulture koje će u nekakvoj steampunk bliskoj budućnosti postati svojevrsni arhiv sveta koji je razoren, i svedok civilizacije koja se zarobila sopstvenim halucinacijama.
Ova knjiga u današnjem trenutku može poslužiti kao svojevrstan vodič za traganje za lepotom u moru đubreta; kako reče lik koga tumači Robin Vilijams u filmu Terija Gilijama “Kralj Ribara”, “čak i u đubretu se može pronaći nešto lepo”. Kada vas umori banalnost i površnost društvene elite koja vam nesvesno kreira stavove kačeći fotografije nes kafa na društvene mreže, idite do buvljaka i vidite ostatke realnosti koja korodira, vidite ljude onakvima kakvi jesu, i pogledajte stvari koje više nikome ne trebaju. Ko zna, možda se i tu pronađe kopija ove knjige, što bi bila kruna užasa postmoderne.
