The Growlers
City Club
Cult Records; 2016.
5.5
5

Prvi utisak koji sam imao posle par pesama sa novog albuma The Growlers „City Club“,  bio da sam nekako pogrešio album i pustio neku novu papazjaniju iz kuhinje Alexa Turnera (Arctic Monkeys, The Last Shadow Puppets). Zvuk koji se čuo iz slušalica nije bio ni blizu onog psych surf rock zvuka koji su The Growlers stvarali tokom poslednje decenije i četiri albuma za sobom.  Iako su The Growlers i ranije experimentisali sa svojim zvukom uvek su to radili nadograđivanjem svojih muzičkih korena.

Ono što čujemo već od prve „City Club“ nije eksperiment več potpuna promena zvuka. Umesto garažnog, gitarskog roka dobili smo synth funk 80ih. Pesma „Vacan Lot“ je zvuči kao nešto što bi gore pomenuti Turner, pogubljen u nekom sopstvenom tripu o svojoj neizmernoj kreativnosti (koja ruku na srce, exponencijalno opada kako raste njegova popularnost i bogatstvo), želeo da svoje prste umoči u synth funk zvuk 80ih. 

Stvari postaju jasnije kada se vidi da iza produkcije ovog albuma stoji Julian Casablancas (The Strokes). Njegova produkcija je ionako bled i neupadljiv album učinila još bleđim ispeglanijim i dosadnijim. Ni traga od onog fuzzy zvuka gitara ili uvrnutih melodija i zanimljivih ritmova. Sada je to zamenjeno jeftinim synth zvukom,  mehaničkim ritmovima i neupadljivm bas linijama.

U veoma retkim trenucima može se primetiti bljesak onih The Growlers koje poznajemo sa prethodnih albuma. Ali takvi momenti su retki i uglavnom utopljeni u synth funk 80is baljzgarije, te ih je veoma teško izdvojiti.  Verujem da će bend ovim albumom steći novu publiku, posebno među publikom koja je volela Maroon 5 ili neke belosvetske ekvivalente Vladi Georgijevu. Pitanje je da li će zadržati staru publiku. A to ćemo videti njihovim sledećem albumu, ako ga bude. Uvek je dobro kada muzičari žele da eksperimentišu sa svojom muzikom, ali ako je ovaj album išta pokazao je da treba biti veoma obazriv kada se kreće u nove muzičke vode i da se ponekad desi da ekspirement bude potpuni promašaj.