Born to Be Blue
New Real Films, Lumanity Productions, Black Hangar Studios
Režija: 
Robert Budreau
Scenario: 
Robert Budreau
Zemlja proizvodnje: 
UK | Canada | USA
Jezik: 
English
8.0
8

Posle biopika Miles Ahead, parcijalno posvećenom životu i delu slavnog trubača Majlsa Dejvisa (Miles Davis), na red za gledanje stigao je film o još jednoj legendi džez muzike – Četu Bejkeru (Chet Baker). I za razliku od ovog prvog, film Born to Be Blue zapravo je više nego korektan film.

Moram priznati da sam, kao i u slučaju filma Miles Ahead, bio izuzetno skeptičan i podozriv u pogledu kvaliteta biopika o legendarnom belom West Coast baperu. I ovog puta radi se o vrlo kompleksnoj biografiji, punoj uspona i padova, koju je pre svega obeležila Četova herionska zavisnost. Ona je u dobroj meri pomračila i poništila, barem za života, sve ono kvalitetno što je uradio tokom pedesetih. A uradio je puno.

Fokus filma je na kriznom periodu šezdesetih godina, kada je Čet, posle incidenta sa dilerima droge, morao da prolazi svojevrsnu psihološku torturu kako bi povratio ambažuru, tehniku i ton na trubi, a sve kao posledica izbijanja kompleta prednjih zuba. Naravno, heroinska zavisnost biva lečena metadonskim tretmanom, koji je u Četovom slučaju bivao uspešan pre svega zbog emotivne potpore njegove fikcione supruge Džejn Azuka. Barem je tako u filmu prikazano, što u biti i nije daleko o stvarnosti. 

E sad, za razliku od Čidlovog Majlsa, Budroov Čet nam se ne udvara kičastim vokabularom, svetlucavom odećom i skupocenim automobilima. Hokova interpretacija je nepretenciozna, iskrena, i u najvećoj meri okrenuta Bejkerovoj unutrašnjoj borbi sa emotivnom nesređenošću, depresijom i stresovima. Široj javnosti malo poznati Kanađanin Robert Budro ovde postupa mudro, i ostavlja dovoljno prostora Hoku da pokaže svoje dramsko umeće, što ovaj u dobroj meri i koristi, što kroz facijalne ekspresije, što kroz sasvim otvoreno, hrabro i iskreno interpretiranje džez kompozicija, preko My Funny Valentine do I've Never Been in Love Before.

Born to Be Blue je ekspresivan i provokativan film o heroinskoj zavisnosti, ali ne na način na koji to većina filmova potencira. Budro ne mudruje i filozofira o propaloj karijeri previše, već ostavlja gledaocu da izvlači sam svoje zaključke, što je i najveći benefit ovog biopika, koji stoji rame uz rame sa čuvenim dokumentarcem o Četu Let's Get Lost. Apsolutna preporuka za ljubitelje džeza i muzike uopšte.

Preporuka

share
share