Tokyo! [2008]
Dugo očekivani sequel omnibusa Paris, je t'aimee, prosto nazvan Tokyo!, prilično je kasno došao u bioskope; a onda još sporije izašao na DVD. Tako da, eto, gotovo posle godinu dana distributerskih peripetija i zavrzlama, film je stigao do ljubitelja piraterije; i naravno do onih koji nikada ovaj film neće moći da odgledaju na bioskopskom platnu.
Neizvesnost je trajala pre svega u srcima Gondrijevih i Bongovih fanova, koji su prethodnim ostvarenjima u svojoj karijeri, svaki na svoj način, stvorili moćnu bazu sledbenika i poklonika.
Artistički triptih otvara Gondri pričom o paru koji iz provincije dolazi u Tokio tražeći umetničku satisfakciju i priznanje. U tom duu, jaču polovinu predstavlja dečko, koji odlično pliva kroz radničke vode, dok se cura na metaforičan način i bukavalno pretvara u stolicu, usled Gondrijevog stalnog insistiranja na njenoj indolentnosti i parazitarenju.
Gondri je celu priču prilično približio japanskom mentalitetu, kombinujući je sa svojim tradicionalnim filozofijama o društvu i okruženju u kome živimo; tako da prva priča ima prelaznu ocenu, ali ne predstavlja vrhunac triptiha.
Leon Carax je najmanje poznato ime u ovoj rediteljskoj trilogiji. Ipak, njegova surealna priča nekako najviše drma korene i stubove samog Japana, iako nije najveštije izvedena. Priča o dementnom liku koji povremeno izlazi iz kanalizacije da bi maltretirao stanovnike Tokija, otvoreno simbolizuje mit o Godzili i njegovoj pedestogodišnjoj misterioznoj ulozi i značaju za japansko društvo. Ispod crnokomične satire krije se jasno naznačeni podkontekst o tradicionalnoj japanskoj homofobičnosti i rasnoj netrpeljivosti, naročito prema strancima i turistima koji pohode zemlju izlazećeg sunca.
Bongova društveno socijalno satira, sa elementima Itamijevih misaono-artističih komedija iz osamdesetih je najuspeliji poduhvat celokupne trilogije. Bong nam govori o hikikomoriju (japanski izraz za usamljenika, koji živi i parazitira potpuno izolovan i otuđen od vanjskog sveta, i dešavanja u njemu), čiji se sistem ruši onog trenutka kade se pogledom susretne sa mladom i atkraktivnom dostavljačicom iz lokalne picerije.
Bong je izuzetno maštovito i inventivno ugradio japanske fetiše i strahove u svoje kadrove, stvarajući verne likove sa čijim sudbinama se gledalac barem na momenat može identifikovati. I na kraju, iako izolovanost simbolizuje strah od smrti i neku bizarnu težnju ka savršenošću i perfekcionizmu, poslednja priča ima najmanje tragova otvorene mizantropije; i jedino ovde na kraju, u biti ljubav pobeđuje smrt.
