Tokyo Sonata [2008]

Tôkyô sonata
Django Film, Entertainment Farm (EF), Fortissimo Films
Režija: 
Kiyoshi Kurosawa
Scenario: 
Kiyoshi Kurosawa
Zemlja proizvodnje: 
Japan | Netherlands | Hong Kong
Jezik: 
Japanese
6.0
6

Kijoši Kurosava (Kiyoshi Kurosawa) ima u prošlosti par zaista žanrovski reprezentativnih naslova, koji ulaze u magični krug večnosti. Izdvajaju se psiho-triler sa naznačenim elementima horora "Cure", i famozni opsesivno-apokaliptični horor "Pulse". Značajni pomena su i "Charisma", "Eyes of the Spider" i "Serpent's Path", te rimejk Forbsove "Seanse"; i po koji iz osamdesetih, koji su ostali na nivou eksploatacije. Prethodnih godina nije bio toliko uspešan, pa se nekako od Sonate očekivalo mnogo više nego od filmova kao što su "Sakebi" i "Loft".

Ipak, porodična drama nije u potpunosti opravdala hajp koji su napravili kritičari, reklamirajući je kao jedno od najočekivanijih dela koja dolaze u budućnosti iz Japana.

A lepo je Kijoši počeo: umeren tempo, odmeren tajming uvođenja likova, standardan zaplet vezan za japansku svakodnevicu. Sve je to u prvih pola sata ničilo na dostojan omaž slavnom sunarodniku i njegovom najvećem delu - Sonata ne samo da naslovom nalikuje Ozuovoj "Priči", već statičnom kamerom, karakterističnim uglovima i monatažom sekvenci, Kurosawa "Sonatu" oslikava Ozuovim stilom.

A onda se unervozio: praveći dinamički krešendo, autor skreće sa dobro utabane staze i film pretvara u još jednu u nizu prosečnih porodičnih crnohumornih drama, bez naznačenih elemenata preko potrebne društvene satire. Kurosavina dramska ondulacija je nedorečena i nepotpuna; umesto da dodatno produbljuje pukotinu u srži japanskog društva (koju simoblizuje ironija odlaska mladića u američku vojsku), on nam ostavlja prostor da gradimo sopstvenu sliku na osnovu prethodno već nadaleko eksploatisanih, empirijskih pojmova o brutalnosti i emboličnosti jakog patrijarhalnog uređenja.

Epizoda Kijošijevog prijatelja, i sjajnog glumca, Kođija Jakuše (Koji Yakusho) jeste duhovita, ali dodatno razbija ton i linearnost dramatike.

Pomak napred u odnosu na prethodna dva filma, ali još uvek daleko od svojih najviših žanrovskih dostignuća, Sonata bi trebalo da bude Kurosavina scenaristička egzibicija i uvod u neke stilski i dramski nadahnutije naslove.