Spotlight [2015]
Ako se ikada postavi pitanje značaja istraživačkog novinarstva, mada, ne znam da li tako nešto postoji u Srbiji, trebalo bi pogledati film "Spotlight", Toma McCarthyja ("The Visitor", "The Station Agent"). Film obrađuje istinite događaje vezane za tim novinara Boston Globa, 2002. godine, i njihovo razotkivanje učešća katoličke crkve, institucija vlasti, same zajednice, u prikrivanju seksualnog zlostavljanja maloletnika od strane sveštenika. Priče o tome postoje verovatno vekovima, ali ovo je prvi dokaz o globalnim razmerama tog zločina i postojanju zavere skrivanja istog. Tim novinara ovog lista dobio je Pulicerovu nagradu za svoj rad. Kada je reč o ovoj temi treba pomenuti i dokumetarni film "Mea Maxima Culpa: Silence in the House of God", Alexa Gibneya iz 2012. godine u kome tvrdi da Vatikan ima podatke o zlostavljanju dece od strane sveštenika koji vode sve do četvrtog veka!
Scenario za ovaj film napisali su zajedno Tom McCarthy i Josh Singer (The Fifth Estate). Na neki način na ovaj film bi mogao da se gleda kao na dokumetarni. Scenario nije samo inspirisan ovim događajem, već je namera da verno prenese redosled događaja koji je vode do otkrivanja cele priče. I to su prilično dobro uradili. Uspevaju da drže dovoljan nivo napetosti, tako da dva sata filma deluju mnogo kraće.
Kada govorimo o filmu "Spotlight", ne možemo a da ne povučemo paralelu sa filmom "All The President’s Men" Alana J. Pakule iz 1976. godine. U ovom filmu glavne uloge igrali su Robert Redford i Dustin Hoffman, film prati rad tima novinara Washington Posta na razotkivanju afere Watergate. I dok je fotografija All The President’s Men oslikala kao neorealističnu špijunsku igru, fotografija u "Spotlight" je daleko više low key, što bi više odgovaralo dokumentarnom ostvarenju, jer ovde je sve podređeno samoj priči.
Film počinje dolaskom novog urednika Boston Globa, Marty Barona koga igra odlični Liev Schreiber. Inače Baron je bio prvi jevrejin urednik Globa, koji od svog tima traži da se pozabave pričama o zlostavljanu maloletnika od stane sveštenika katoličke crkve, koje su inače obrađivane u Globu, ali nikada dovoljno detaljno, i uvek su posmatrane kao pojedinačni incidenti. Pored Schreibera u filmu igraju još Michael Keaton, Rachel McAdam, Mark Ruffalo, John Slattery, Stanley Tucci… Michael Keaton je verovatno dao jednu od svojih najboljih uloga, bolju i od Birdmana. Rachel McAdam je nominovana za Oskara za epizodnu ulogu u ovom filmu. Njena scena sučeljavanja sa jednim od osumnjičenih sveštenika ostavlja bez daha. Stanley Tucci i Billy Crudup oslikavaju dva tipa advokata, prvi i dalje veruje u pravdu, dok je drugi prava slika nalickanog korporativnog plaćenika.
Jedina akcija koju možete videti u ovom filmu dolazi od Marka Ruffala. U ulozi hiperativnog Mikea Rezendesa, Ruffalo je fantastičan, deluje kao terijer u ljudskom telu, sa svim blagim tikovima, govorom tela, daje nam savršeno izbalansiran portret neumornog istraživačkog novinara. On je ove godine nominovan za Oskara za sporednu ulogu.
Svi oni, jednostavno fantastični u svojoj “normalnosti”, potpuno su se “utopili” u karaktere koje glume, i kao sve ostalo u ovom filmu, dopustili da priča bude ono što će gledaca u potpunosti da zaokupi . Dati previše mesta samim novinarima, skrenulo bi fokus sa žrtava na njih, a to nije cilj ovog ostvarenja.
McCarthy i Singer odlično oslikavaju povezanost institucija i same zajednice, koje dovodi do zataškavanja ovih zločina. Sve je počelo kao izolovani slučaj, da bi tokom otrkivanja detalja, gledalac ostao bez reči na monstruoznost i veličinu samog zločina. Ono što, bar mene, dovodi do besa su razlozi i opravdanja koje pronalaze razni akteri ove price, da bi okrenuli glavu na drugu stranu. I ne samo akteri nove priče, razlozi koje nalaze ljudi oko mene kad je crkva u pitanju. Filmovi nisu samo stvar zabave, trebalo bi da nam pomognu da vidimo stvari oko sebe koje ne želimo da vidimo. Koje bi radije da gurnemo pod tepih, i ne bavimo se njima, jer su možda previse neugodne ili možda mislimo da se to dešava negde, tamo daleko, nekim drugim ljudima, i da zločine čine samo neki drugi ljudi, a ne ovi naši. Ja nisam religiozna osoba, i nikada neću shvatiti uticaj koji sveštenici imaju nad ljudima koji su religiozni. Nad ljudima koji su spremni da svakave zle postupke oproste ili odluče da ne vide zbog nekih viših ciljeva. Ako pomislite da ovo nije globalni problem, koji se tiče svake osobe na ovoj planeti, bez obzira na religisko uverenje, zamislite sledeće.
Zamislite dete i sveštenika.
Dete u svešteniku vidi osobu od poverenja, jer su ga roditelji tako naučili.
Zamislite sveštenika, koji je toliko izopačen da bi na najgori način zloupotrebio poverenje deteta. Zna da mu niko ništa ne može jer ima crkvu kao insituciju iza sebe.
Zamislite kroz kakav pakao dete prolazi. Kakav užas okupira to dete samo pri pomisli da nekome kaže šta se dešava, pa makar to bili njegovi roditelji.
Zamislite dete i zamislite da ga možda poznajete.
Zamislite da možda postoji “izopačeni” sveštenik koji se krsti sa tri prsta i nosi bradu.
A da… u Srbiji to ne moramo da zamišljamo, dovoljno je da institucije države dovoljno razvlače, da slučaj pravno zastari, i onda kao da ga nikad nije ni bilo.
Spotlight je nominovan za Oskara u šest kategorija. Film stiže u bioskope u Srbiji 3. marta, i ovo je svakako film koji ne bi trebalo propustiti.
