Anomalisa [2015]
Novi film scenariste i reditelja Čarlija Kaufmana (Charlie Kaufman) je krajnje neobična priča o ljubavi i anksioznosti smeštena u kalup nadrealnog sveta istovetnosti u kome dominiraju ... lutke. Upravo taj segment, tzv. stop-motion animacije je u režiji pokrio Djuk Džonson (Duke Johnson) koji potpisuje, pored Čarlija, režiju ovog dela. Djuk je od ranije poznat po nagradi Emmy za kratki film u istoj tehnici po nazivu Community.
Glavni “junak” ovog dela, Majkl stiže avionom u Sinsinati gde treba održati predavanje. Od prve konverzacije u avionu može se primetiti da nešto nije u redu. To postaje jasnije kada u priču uplovi i ženski karakter a zatim i taksista. Svi zvuče potpuno identično a to je i zbog toga što je glas glumca Toma Nunana (Tom Noonan) iza svakog od njih. Po sredi je svojevrsno zbunjivanje auditorijuma, i odmah, u sledećim kadrovima se daje pojašnjenje (mada je autor ovog teksta morao da pročita detalje nakon gledanja filma) i to u imenu hotela u kome treba da odsedne glavni lik Majkl. Hotel se zove “The Fregoli”, paralela koja se može povezati sa retkim poremećajem istog imena gde osoba koja ga ima smatra da su sve osobe oko njega zapravo jedna ista osoba koja se ili maskira ili menja garderobu.
Majkl sve dublje tone u osamu i očaj zbog te istovetnosti. Čak i lice koje vidi u ogledalu izgleda kao da je maska nekog drugog čoveka. Svima se desilo, nekom više a nekom manje, da u jednom trenutku u vremenu dođe do određenog zasićenja. Hrana više nema taj ukus, piće postaje kao voda a i provodi i sve ostale stvari koje postaju previše repetitivne nemaju više tu pokretačku snagu koja daje volju da ustanete iz kreveta i pojurite napolje u nove avanture. Slično se može reći i za ljude sa kojima dolazimo u interakciju. Vrlo često, hteli mi to da priznamo ili ne, persone sa kojima komuniciramo smeštamo u određene kategorije a, nakon određenog vremenskog perioda, granice se gube, velika većina se gomila na jednom mestu, ne može se pronaći jasna razlika i tada nastupa apatija i anksioznost. Upravo tu situaciju eksploatiše Čarli Kaufman. Njegov glavni lik, Majkl, skoro očajnički pokušava da ponovo pokrene neku varnicu u svom bitisanju. Osoba koju je pre decenije ostavio bez reči poziva i pokušava da je odvede u krevet. Rezultat je očekivano – katastrofalan. Ona zvuči potpuno isto kao i svi karakteri koje je do tada Majkl sreo.
Šta će se desiti ako nekako sretne osobu koja zvuči drugačije ?
Ova anomalija, mlada ženska osoba koja je iz malog mesta stigla u grad kako bi slušala njegovo predavanje se zove Lisa. Proizvod ove dve reči stvara kombinaciju koja je iskorišćena i za naziv filma – Anomalisa. Ona je sasvim obična devojka ali je on doživljava drugačije i rađa se ljubav koja podseća na srednjoškolsko zaljubljivanje, onako naivno iskreno. Izgleda kao da će to da potraje, ili... ?
Ne mogu reći da sam u celini uživao u ovom ostvarenju, u pojedinim trenucima sam želeo da film jednostavno prekinem ali sam izdržao zbog svega što je Kaufman ranije radio (Eternal Sunshine, Being John Malkovich, Adaptation...). Na momente je mučno gledati depersonalizovani moderni svet u kome Majkl živi i teško je priznati sebi da sve više, iz dana u dan, živimo u takvom okruženju i da se radujemo dečačkom iskrenošću svakoj osobi koja iskače iz uobičajenih okvira. Opet, to nije trajna anomalija. Posle određenog vremena, poput utapanja u živi pesak, sve iznova prelazi u istovetnost.
Majkl na kraju, okružen prijateljima u svom domu, postavlja pitanje svojoj supruzi “Ko su ovi ljudi?”. Iznova u sivilu svoje kolotečine, ostavljen je u zadnjim kadrovima licem u lice sa bizarnom japanskom lutkom koju je kupio u seks šopu kao poklon svom sinu. Kaufman završava film postavljajući nam zanimljivo pitanje. Da li je potrebno nešto zaista tako bizarno i izveštačeno kako bi nam privuklo pažnju ?
