GistroFM: Time to Fly Away
Nekih vikenda mi je muka od svega. Ne znam da li mi je za to više kriv retardirani idiot koji je smislio privezivanje plastičnog čepa za flašu, komšija koji već tri nedelje renovira gajbu i buši mi po mozgu, onaj nesrećni prodavac koji nakon što otkuca ono što sam kupio, naglas pročita sve artikle po redu, pre nego što mi saopšti ceo račun ili ja koji ne mogu da pređem preko svega toga i koji još uvek bijem bitke sa svojim karakterom. A ima vikenda kada su mi najkrivlji šibicari i kvazidunđeri koji vode državu, zbog kojih mnogi koje poznajem duboko pate, a mnogi koje lično ne poznajem umiru. U sekundi. I to samo zbog njihovog dunđerizma.
I ne mogu se boriti protiv njih tako što ću im mahati “stopkom” ili potpisati neku online peticiju. Dovoljno gubim vreme i bez toga. Jedini iole efikasan način borbe protiv tih kvazidunđera nije nimalo gandijevski. A to već nije moj fazon, nisam uopšte sazdan za to. Još onomad sam imao prigovor savesti nošenju oružja, a i danas se tako osećam. I onda mogu samo da pišem šta mislim, mogu da puštam muziku koju osećam i mogu da ne pristanem da se ne odazovem nekom njihovom smećarskom mediju. Ali kada se desi nešto ovako strašno i jezivo kao ono od petka u Novom Sadu, na tren pomislim da bih mogao čak i ono što znam da ne mogu. Toliki je bes. A onda pomislim na ljude kojih više nema i njihove najbliže koji su nemoćni bilo šta da urade u ime pravde i tu je bol. Ogromna bol.
Na kraju mi ne ostaje ništa drugo osim da probam od muzike da sklepam avion koji će me odvesti u tri lepe pizde materine odavde. Za početak ću pustiti Eight Miles High od The Byrds, zalepiću krila izolir trakom, pa dokle stignem - stignem.
Prošle nedelje se opet pojavilo nekoliko melanholičnih albuma koji razumeju ovu moju mešavinu besa i bola bolje od mnogih ljudi. Tu pre svega mislim na odlični novi album grupe The Cure, koji se više nego prigodno zove Songs of a Lost World. Vredelo je čekati više od deceniju i po na ovo izdanje. Robert Smit je kompletan autor svih pesama, a njegov glas zvuči gotovo isto kao sredinom osamdesetih. Teme kojima se on ovde bavi su usamljenost, smrt, rat, bol i tuga. Znači svakodnevica većine ljudi na planeti ove godine. Nikad nisam bio neki zagriženi fan grupe The Cure, ali što više slušam ovaj novi album, a posebno pesmu Endsong, sve više se pitam “zašto, pobogu”.
Od noviteta danas vam predstavljam novi, deveti album grupe Pixies, odlični osmi album Lore Marling, a tu je i fenomenalno novo indie, folk, pop izdanje Karla Blaua. Džoš Riter je na novom albumu udružio svoje akustični folk snage sa džez gitarom Bila Frizela (koji je pre neki dan pocepao salu Doma sindikata), a nakon duže diskografske pauze vraćaju se engleski pioniri elektronike Underworld. Slušamo i novu pesmu grupe Veliki prezir, hrvatski bend Idem, Kristofera Ovensa, Pavement, Caribou, beogradski bend Karneval, Fountains of Wayne i mnogo toga još.
Kada već svi đuture odlazimo dođavola, neka nam bar svira dobra muzika. A moj ovonedeljni izbor najlepše nove muzike čeka vas u ovoj emisiji. Živi bili.
