The Velvet Underground [2021]
Filmovi Toda Hejnsa (Todd Haynes) su često sofisticarni i intelektualni mozaici, puni skrivenih metafora, i vrlo često previše cerebralna iskustva za prosečnog recipijenta umetničkih tvorevina, ali svakako je on jedno od najboljih autorskih rešenja za dokumentarni film o monumentalnom sastavu The Velvet Underground.
U skladu sa filozofskom kovanicom Factory studija ’neka tvoja umetnost bude deo tebe, samo tvoja i stvorena za tebe, bez obzira na to šta ti drugi sugerišu’, Hejnes stvara umetnost od umetničkih vizija i dostignuća umetničke radionice, tako da dokumentarac nije isključivo film o Velvetima, već kontemplativna studija o formi, dizajnu, idejama, poetici, kulturnoj politici šezedesetih, kroz efektivno korišćenje close-upova i arhivske građe.
Preko statičnog kadra Vorholovog Empire, njegovih close-upova (kreiranje estetske disonance) Lua Rida i Džona Kejla, eruditskih monologa Džonasa Mikasa (idejni otac Hejnsa), kadrova kultnog Lucifer Rising Keneta Engera, zidnih projekcija Chelsea Girls, originalnih kadrova iz Fabrike, Hejnsov film jeste linearan dokument, ali ne isljučivo jedan od onih koji edukativno i faktografski komunicira sa recipijentom, već je želja autora da vizionarskim efektima prenese svoje jedinstveno viđenje duha vremena.
The Velvet Underground je praktično sa samo četiri svoje kompozicije (Venus in Furs, Heroin, Sister Ray, Murder Mystery) postavio temeljne muzičko-poetske osnove za art-rock, noise-pop, experimental-rock, proto-punk, alternative/indie rock, i uz već zahuhtali psihodelični talas, praktično i nema značajnog modernog sastava koji barem deo svoje estetike i stilskog izraza ne duguje ovom jednom, a jedinstvenom sastavu.
Međutim, ovo jeste značajna memorabilija, ali Tod Hejns nije autor koji će sa dozom patetičnog sentimenta i elitističnog patosa uleteti u priču koju su mnogi pre njega vivsecirali i razvlačili, već će izazvati posmtrače da se odvoje od svojih ljubimaca iz prošlosti i praveći emotivni otklon, ne samo distancu, pokušati da osete i razumeju pre svega epohu, autore, umetnike i njihove vizije, bez da se vezuju za njihove sudbine i lamentiraju nad njima, već da isključivo racionalno percipiraju njihova dela i zaostavštinu.