Odlazak velikog kompozitora: Zoran Simjanović [1946 - 2021]
Kada smo se poslednji put uživo videli, na stepeništu Radio Beograda, nakon gostovanja u emisiji, dao sam obećanje da ćemo se videti u njegovoj vikendici na Kopaoniku, kada se prolepša vreme. Došla su neka čudna vremena iako se vreme prolepšalo, pa je tako susret bio, mislio sam, privremeno onemogućen ili odložen.
Nažalost, ovo vreme je rešilo da za sebe uzima samo najbolje, te je tako najveći jugoslovenski i srpski filmski kompozitor Zoran Simjanović otišao u legendu 11. aprila 2021. godine.
Kada sam pre desetak godina preslušavao bogat muzički opus profesora Simjanovića, začudilo me je kako o velikim umetnicima malo govorimo u javnosti, kako se o njihovim delima govori kao o klasicima, ali se ona previše malo analiziraju, reanaražiraju i izvode, kako šira muzička zajednica nekako ostaje rezervisana prema istinskim tonskim delima, kojima je suđeno da budu deo istorije, jer se naizgled čekaju buduće generacije da daju podrobniju analizu i osvrt.
Muzička zaostavština Zorana Simjanovića nije samo filmična, već su njegove kreativne minijature efektna ekpresija jednog genijalnog uma, sposobnog da isporuči memorabilne sekvence na način da se te zvučne frekvencije automatski urežu u memoriju recipijenta audio zapisa... i muzička i filmska javnost je imala veliku sreću - Simke je to radio dan za noć, bio je surov egzekutor fenomenalnih ideja, skroman, vredan, srčan i postojan, na poziv filmskog autora da za sutra uradi muziku, odćutao bi koji sekund, a onda prionuo na posao i ostavio nam u amanet neke od najboljih filmskih tema ikada stvorenih na balkanskim prostorima.
A broj tih kompozicija je bio dovoljan da RTS u prethodnih 30 godina napravi nekoliko različitih izdanja i dopunjenih reizdanja, a da potom i TV produkcija u poslednjih 20 godina napravi nekoliko dokumentarnih emisija o profesoru i kompozitoru Zoranu Simjanoviću, ali i ne o Simketu..
Simketa je valjalo poznavati van impresivne muzičke biografije, jer tek onda čovek istinski vrednije stvaraoca, a Simke je bio gromada čija dela stoje u ravni sa njegovim umećem komunikacije i sposobnošću da svojim rečima pogađa suštinu života, pa je tako bio omiljen i među studentima i među prijateljima... Privilegija je bila sedeti sa njim za kafanskim stolom ili ćaskati do kasno u noć, jer je Simke bio neiscrpan izvor energije, ideja i mudrih reči... Simke će biti sila, koju vreme neće nikada ugasiti.
