Pelé [2021]
Ikona brazilskog i svetskog fudbala, legendarni Edson Arantes do Nascimento, poznatiji kao Pele, tema je istoimenog dokumentarnog filma Britanaca Dejvida Trajhorna (David Tryhorn) i Bena Nikolasa (Ben Nicholas).
Da li je Pele najbolji fudbaler svih vremena? Brojke i rezultati su neumoljivi i govore u prilog toj tezi, uprkos arhirivalstvu sa voljenim Argentincem Dijegom Armandom Maradonom, koji se kao i mnogi drugi niti jednom ne pominje u filmu.
Ali, Trajhorn i Nikolas se konceptualno bave gotovo isključivo statistikom i rezultatima, hvatajući se za period između Svetskih Prvenstava u Švedskoj 1958. godine i Meksiku 1970. godine, koji govori sam za sebe – Pele je od četiri moguća trofeja u tom periodu podigao čak tri uvis, što je ponovo negde uslovno tačno, jer u Čileu 1962. godine nije igrao finale, samo je, iako nezvanično, u Meksiku bio najbolji igrač turnira, dok su Didi (1958) i Garinča (1962) bili i zvanično najbolji igrači tih turnira.
Sve ovo ne ide u prilog autorima filma, koji te parametre nigde ne spominju, ali opet, statistika ume da bude varljiva kategorija, pa je tako Peleov učinak u fudbalu kao grupnom sportu nije isključljivo u vidljivim parametrima, već se krije u njegovom uticaju na igru, kontaktima s loptom, te u sposobnosti da motiviše suigrače i promeni samostalno tok meča, a tu je Pele bio neprikosnoven, naročito u drugoj fazi turnura u Švedskoj i tokom celog turnira u Meksiku.
Autori su se pomalo ogrešili o mnoga slavna imena brazilskog fudbala, ne pominjući ih u filmu, a ponajviše nedostaje koja reč o Peleovom odnosu sa Garinčom, nezvaničnim brojem 2 u brazilskom fudbalu, jer statistika govori da kada su njih dvojica zajedno igrali u timu Brazil nikada nije izgubio, ali, autori su se nekako fokusirali na suigrače i prijatelje koje su mogli pronaći za potrebe filma ili one koji su još živi, što je donekle logično.
Problem biografskih filmova, a Pele ih je imao puno, ume da bude činjenica da je nemoguće pokriti ovako veliku karijeru i priču, ili barem sklopiti kompaktnu i efektnu priču, naročito ako se obuhvata širi vremenski period, a Nikolas i Trajhorn brzo prolaze kroz period odrastanja i ulazak u prvi tim Santosa, da bi se fokusirali na turnir u Švedskoj i period Peleove slave šezdesetih godina, slava koja je bila zaista svetskih proporcija lansirajući ga uz bosanovu u najprepoznatljiviji brend države Brazil.
A onda ide priča o vojnoj hunti, nakon prevrata 1964. godine, gde se Pele držao postrani, pokazujući dozu pokornosti tokom teških godina, mada poređenje sa Muhamedom Alijem od strane participijenata i savremenika u filmu i nije baš najbolje, jer su politički disidenti u Brazilu, kao i u dobrom delu Južne Amerike tih godina, nestajali bez traga preko noći, te se onda nameće teza ko zna kakve je Pele pritiske trpeo, a koje nažalost nije izneo u ovom dokumentarcu, mada valja istaći da film ima gomilu emotivnih momenata, gde su autori zbog Peleovih suza morali da zaustave snimanje.
Trajhornova i Nikolasova priča ne nudi manje-više ništa novo onima koji prate i poznaju istoriju fudbala, ali s obzirom da su intervjui sa Peleom vođeni ekskluzivno za snimanje filma i nije previše korišćena arhiva, očigledno je namera bila pokazati kako legenda danas živi i sa kakvim se zdravstvenim problemima suočava, ali i kako ga posećuju stari suigrači iz Santosa, kako bi zajedno čavrljali o delićima zajedničke istorije, i tu negde vidimo pravog Pelea u poznom dobu, ali vedrog duha, nasmejanog i raspoloženog za konverzaciju, dok se ceo film sumira u kadrovima gde Pele dobuje po drvenoj napravi za čišćenje i glancanje cipela, koja ga podseća odakle je krenuo i šta je sve postigao u životu.
