While at War [2019]
Reditelj i scenarista Alehandro Amenabar, nakon dugo vremena, snimio je film kod kuće. Posle „Agore“ (2009), ponovo se odlučuje za tematizaciju istorijskih događaja, te se u ostvarenju „Za vreme rata“ (Mientras dure la guerra, 2019) bavi važnim periodom iz španske istorije.
Prikazuje nam godinu 1936. i proglašenje ratnog stanja u Salamanki, okolnosti koje dovode Franciska Franka na vlast i nastupajuću društvenu klimu, obeleženu oštrim sukobima socijalista i nacionalista. I usred svega toga, figuru koja se izdvaja kao simbol intelektualca, pisca Migela de Unamuna, kroz političko delovanje u poslednjim mesecima njegovog života.
Prethodno istaknuti levičar, kojeg je borba za republiku koštala ukidanja katedre na univerzitetu u Salamanki, mesta rektora, ali i višegodišnjeg izgnanstva, Unamuno se, razočaran u poteze nove vlasti, priklanja desničarskim idejama. Sudeći prema onome što vidimo u filmu, on nije verovao da će se situacija do te mere zaoštriti. Ozdravljenje društva kojem se nadao pretvorilo se u košmar u trenutku kada mu stradaju bliski prijatelji. Popodnevne šetnje i diskusije ove trojice ljudi, koji su, iako različitih uverenja i pogleda, nalazili zadovoljstvo u druženju i raspravi, simbol su erudicije i zdrave polemike i možda najlepši momenti Amenabarovog filma. No, sve će se vrtoglavo promeniti u danima koji slede.
Vrsne su glumačke interpretacije trojice centralnih likova i to je činjenica oko koje se svi kritičari saglašavaju i podvlače kao nesumnjivi kvalitet filma. Kara Elahalde kao Unamuno, postižući zavidnu fizičku transformaciju, Santi Prego kao Franko i Eduard Fernandez kao zapovednik Miljan Astraj, sa uspehom oživljavaju ove kompleksne istorijske ličnosti.
Ono na čemu kritika zamera tvorcu filma, jeste izostanak nepristrasnog tretiranja teme koja se bavi sukobom desne i leve strane, zauzimanju centrističkog stava kojim bi pomirio „dve Španije“, ali i nedovoljnom praćenju istorijskih činjenica kad je reč o nekim detaljima. Spočitavana mu je i nedovoljna koherentnost ostvarenja, te izlazi da u nekim momentima imamo utisak da gledamo dva odvojena filma – sekvence u kojima pratimo glavnog junaka i one u kojima se oslikava strategija za uspostavljanje diktature.
Da li je lik Unamuna mogao biti podrobnije oslikan, da li je moguće da gledalac doživi junaka čije su ključne crte iznete u svega nekoliko poteza? Zavisi koliko od ingenioznosti reditelja u povlačenju tih poteza, toliko i od prefinjenosti posmatrača.
Zavisi, rečju, od postavljanja prema delu. Film zasnovan na istorijskim činjenicama, opasna je stvar. Po pravilu, daje mnogo prostora za „pretres“, pa ako ćemo već na početku zauzeti niski start, spremni da lovimo „greške“ i nepoklapanja na nivou činjenica, vrlo je moguće da će nam promaći umetnički pečat koji delo nosi. Složićemo se da bi, ukoliko već bira da se pozabavi određenim istorijskim zbivanjima, autor trebalo da se u osnovi drži istinitosti, no njegov sopstveni pristup temi, tj. stilizacija je ono što razlikuje umetničko delo od dokumenta.
Ako smo u „Agori“ imali Hipatiju viđenu kao neustrašivu filozofkinju, spremnu da strada za naučnu istinu i uzvišene domete ljudskog uma, tako je ovoga puta Unamuno ta istorijska ličnost koja je živela vrednosti do kojih je Amenabaru stalo. Pa tako u ovim likovima pre valja naći ilustraciju za odnos intelektualnosti i sile, nego potrebu za bavljenjem istorijskim događajima kao takvima. Amenabar je oduvek bio više lirski nego epski stvaralac ako ćemo se poigrati književnim terminima. Pa u tom ključu možda najbolje možemo razumeti njegovo stvaralaštvo.
Centrizam koji se Amenabaru prebacuje i koji on navodno „upisuje“ u držanje svog protagoniste, može se posmatrati i kao autorov poziv na negovanje podjednake udaljenosti kako od jedne, tako i od druge krajnosti, dakle, umereni stav i otklon od bilo kog ekstrema. Ono što nam još pokazuje portretišući svog Unamuna jeste veličina čoveka koji prihvata da je pogrešio, zalutao usled svoje ostrašćenosti, trenutnih okolnosti, čega li? Što nas dovodi do zaključka da u preispitivanju nema ničeg lošeg, da je bogatstvo čoveka sposobnost da misli i svoje mišljenje iznova proverava, no da to ne treba da mu onemogući delanje.
Naziv filma, prema rečima reditelja, jeste aluzija na dokument koji je trebalo da ustoliči Franka kao vladara Španije „za vreme rata“. Međutim, izostavljanjem ove završne stavke, a koje je usledilo, naslućuje se njegov trajni ostanak na vlasti, što je i bio slučaj, sve do njegove smrti. Ono na šta takođe Amenabar nastoji da uputi ovim naslovom, jeste atmosfera sukoba i razjedinjenosti, koja, kako kaže, traje i do današnjih dana.
Unamunove reči upućene Miljanu Astraju, da se hrabrost ne ispoljava samo na frontu, naznačavaju da pero i reč za govornicom jednog intelektualca i te kako imaju težinu i da stoga on od borbe u svom hramu inteligencije, za katedrom univerziteta, neće odstupiti. To je ujedno i njegov čin iskupljenja i potreba da se pobuni. „Pobediti nije i ubediti“, reči koje se Unamunu pripisuju, odjekuju kao misao da Sila, ukoliko ne ide pod ruku sa dijalogom i razumom, nosi razarački potencijal.
Recenzija je originalno objavljena na sajtu Mad About Cinema.
