Frankenštajn: Živ je, živ!
ŠTA KAŽE IZDAVAČ?
Šta li se desilo sa Frankenštajnovim čudovištem nakon završetka romana Meri Šeli?
Te teme su se dotakli mnogi autori, ali malo gde je ona lepše i raskošnije obrađena nego u stripu Frankenštajn: Živ je, živ!, u kom pratimo izmučeno čudovište koje samo želi da ga svi ostave na miru. Ono žali zbog svojih dela i preispituje svoje postojanje, ali ma koliko to želelo, nije u stanju da sebi oduzme život. Progonjen vizijama tvorca, monstrum žudi za svršetkom koji nikako da dođe, samo da bi, naposletku, otkrio da i čudovišta mogu posedovati ljudskost!
Stiv Najls i Berni Rajtson u stripu Frankenštajn: Živ je, živ! ne donose toliko stravične prizore, već pre detaljnu studiju jednog od najslavnijih književnih likova i njegov mogući dalji put. Ovo delo nam pokazuje šta je to što nekoga čini čudovištem i mogli biste se iznenaditi onim što ćete otkriti.
Privju, najava i mesto za najpovoljnije naručiti: OVDE.
ŠTA KAŽE GHOUL?
Sve, sve, ali strast!
Elem, mnogi je crtač svoj talenat upošljavao trbuhom za kruhom, ali ne i legendarni Berni Rajtson, jedan od nekolicine najvećih umetnika horor ilustracije i stripa svih vremena. Njegove pulp horor zezalice imate kod Darkwooda u ediciji Jezovnik, a isti izdavač objavio je i novi prevod romana FRANKENŠTAJN koji krase desetine izuzetnih Rajtsonovih ilustracija – rađenih (navodno, besplatno) s ogromnom ljubavlju, posvećenošću i strašću.
Strast koju je uneo u te ilustracije legendarna je i antologijska. Podsetiću vas samo na dve meni najdraže: jedna je čuvenija, jer je melodramatična i spektakularna.
Druga je antipod tome: tiha, mirna, statična (u smislu dešavanja u kadru, u smislu da ne prikazuje neku spolja vidljivu dramu, sukob, makljažu) ali je, zapravo, najbolja ilustracija (sic) alhemije do koje samo najveći mogu dobaciti: da te crne črčkarije na belom papiru nekad, nekako ožive, i onda vas sa crteža opauči ŽIVOT, emocija, duh, strast, i vi pred time ne možete da ne uskliknete: ŽIV JE, ŽIV!
E, istu tu strast iz svog slavnijeg rada, na ilustrovanju romana Meri Šeli (čitajte u mojoj POETICI HORORA detaljan prikaz fundamentalnog mesta tog dela u razvoju poetike i estetike strave, ali i SF-A) Rajtson je ubrizgao u svoje linije i valere i u ovom stripu, i njegove umetnine (spojler) OŽIVLJAVAJU na papiru isto kao i uvek kako smo ranije kod ovog umetnika bili navikli.
Tematski, scenario se nadovezuje i na zaplet i na ideje iz kreacije Meri Šeli: stvor se, na Severnom polu, predaje večitom ledu, pred svojih zgađenim tvorcem, ali ubrzo se uspostavi da ga led neće; on se iz njega otopi, i razočarano shvati da je ponovo (jebi ga!) – ŽIV. Onda svoju telesinu poda drugoj suprotnosti, vatri, i zalegne pod plimu užarene lave što kulja iz vulkana. Uzaman! Zemlja gori, tope se planine, ali i iz tog stvrdnutog kamena oko sebe on uskrsne, izađe kao pile iz ljuske jajeta, i shvati, s gnušanjem, da je ponovo (jebi ga!) – ŽIV.
Onda dospe u domaćinstvo jednog, kako izgleda, znatno dobroćudnijeg naučnika od onoga koji ga je doveo na ovaj svet; i taj drugi doca ga hrani i greje i vraća u život, i na raspolaganje mu stavlja svoju ogromnu biblioteku (jer čovek nije Živ ako nema veliku Biblioteku)…
Ali, u pomalo mizantropskoj vizuri koja se nadovezuje na mračni roman Šelijeve, ispostavi se da su ljudi bez izuzetka stoka, ološ, oni su prava čudovišta, i Stvor je ponovo rastrzan između odanosti Naučniku br. 2, koji mu je ako ne baš podario a ono okrepio novi Život, i svog osećanja za Dobro i Zlo koje je, naravno, čistije, neiskvarenije, tačnije nego kod bilo kog čoveka kojeg sretne. I sad je on na zadatku: da osmisli i opravda taj neželjeni, problematični Život koji mu je dat. Da s njim uradi nešto vredno, daleko vrednije nego da bude vašarska nakaza za plašenje praznoglave svetine.
Možda ta svetina, s početnih stranica ovog stripa, predstavlja one plitkoumne fanove horora koji su tu samo zbog golog, površnog senzacionalizma: „daj krv, daj čudovišta, daj da se plašimo, brrrateeej!“ I, ako je tako, Rajtson se s njima brzo obračunava, na samom početku se ograđuje od takvog pristupa hororu, i kreće u Planine Uzvišenog.
Kao što iz ovog opisa možete naslutiti, radi se o misaonom stripu, stripu koji se rve sa IDEJAMA; to je hvale vredan i, u američkom stripu, ređe viđen pristup, naročito sa ovako old school moralnošću (jer, kad se nekakve ideje uopšte plasiraju tamo, danas, one su češće cinične i amoralne, a ređe ovako staromodno klasične i neironično prostodušne po pitanju Dobra i Zla).
Na svu sreću, to NE znači da je ovo nekakva napadna filozofijada: veliki umetnik uspeva da svoje teme i ideje plasira u formi koja pleni i svojom spektakularnom vizuelnošću. Barokna grandioznost ovih slika u skladu je s idejama koje one nose: čudovišna divota Prirode nije tu iz dekorativnih razloga (evo malo lepih šuma i planina, glejte što lepo umem da crtam jelke i kamenje!), nego iz idejnih.
To je ideja Uzvišenog (Sublimnog) iz koje je izvorni gotik rođen, to je koncept Prirode kao Divote koja je istovremeno (mada ne uvek i svuda) i Zastrašujuća. Koliko god sami po sebi bili oku prijatni svi ti prizori ledene polarne pustinje, tih nepreglednih planinskih vrleti, tih pompeznih vulkana i reka lave – oni su sve vreme natopljeni idejama i asocijacijama na temeljni konflikt: između Prirode (datosti) i Neprirode (stvorenosti, dizajna, svrhe).
Stvor je, poput Bajronovskog junaka, pompezno integrisan (ali, da li je?) u tu i takvu Prirodu, kao na romantičarskim slikama Kaspara Dejvida Fridriha gde samotni melanholici zure u nepojmljivi beskraj. A kada se Stvor, potom, nađe u okrilju Neprirode, tj. Kulture, u kući novog Naučnika, Rajtson opet daje oduška svojoj ljubavi prema svim tim drangulijama i s ljubavlju crta retorte (hiljadu mi retorti!) i epruvete i čudesa, i još pride tegle sa uzorcima, živuljkama, abortusima, i preparirane krokodile i još trista čuda u toj Larger Than Life Kućerini i njenoj hiper-gotskoj Laboratoriji…
Šteta je što je Rajtson sagoreo radeći na ovom stripu i doslovno je izdahnuo nad njim, ne završivši ga. Svu svoju strast i sav svoj Život uneo je u te table, dok više ništa nije preostalo. Umro je 2017. uradivši u potpunosti oko ¾ stripa. Ostatak, nekih 17 strana, prema njegovim skicama, nacrtao je Keli Džouns. Šta reći o tome? Junački se izborio s tim nezahvalnim zadatkom, koji je u izvesnom smislu unapred osuđen na propast (jedan je bio Rajtson; zamene nema, niti je moglo biti!), ali koji verovatno čini maksimum potreban da Rajtsonovo testamentarno delo ne ostane nedovršeno (zar ne mrzite kad se to desi?), nego da ima neki kraj i da se može, koliko-toliko zaokruženo, predstaviti ljubiteljima i poštovaocima.
Za poštovanje je to što se Džouns nije ni trudio da zavara čitaoca i da do najsitnijih detalja oponaša crtež Majstora, pa da se neko naivan obmane i „ne primeti“. Ne, rez se vidi, vidi se tačno poslednja Rajtsonova strana i prva Džunsova za njom, vidi se čak i u drugoj nijansi kolorita, i to je pošteno, i ne bi ni valjalo da je drugačije. Ovako je veliki umetnik ispoštovan a njegovo poslednje veliko delo predstavljeno je na dostojanstven način. U zagrobni život u klasičnom smislu ne verujem, ali zato itekakao verujem u ovu vrstu Života posle Smrti kojem svedoči ovaj strip. U njemu on nije samo oživeo tog stvora, nego je i deo svog Života ostavio, preobražen, da traje – dok ima ljudi (ili barem čitalaca) koji to umeju da cene.
Stoga, malo je reći da je ovo nezaobilazno izdanje: ako vas horor bar malo zanima (i to iz pravih, dubljih, ozbiljnijih razloga) – prosto ga morate imati.
P.S. Uzgred podsećam da je Čarobna knjiga objavila i verziju FRANKENŠTAJNA Žorža Besa, koja takođe zaslužuje vašu pažnju. Moj rivju toga čitajte OVDE.
Članak je originalno objavljen na blogu The Cult of Ghoul.
