The Witcher [2019]
Moj prvi susret sa Geralton od Rivije bio je tokom odsluženja vojnog roka. Prijatelj iz voda, koji se sa delima Andrzeja Sapkowskog upoznao mnogo ranije, jer je po majci Poljak, pa tečno govori jezik, preveo je jednu od priča, onu o Geraltu i strigi. Već samo na osnovu te priče moglo se naslutiti da se radi o veoma pristojnoj epskoj fantastici, sa jakim uticajem slovense mitologije, i sa pre svega veoma snažnim, autentičnim i živopisnim glavnim karakterom. U tom trenutkiu Sapkowski je bio potpuno nepoznat van Poljske i nije bilo puno nade da će njegovi romani ikada doći u ove predele.
CD Project Red, programerski tim iz Poljske, svojom igrom „Witcher“ (2007) u potpunosti je to promenio. I pored izvesne neoptimizovanosti i bagova, „The Witcher“ je bila izvanredna igra koja je veoma brzo dobila armiju fanova širom sveta. U fokus upravo te armije polako su došli i romani koji su poslužili kao inspiracija za video igru, pa su prva dve knjige, koje su u osnovi zbirke priča o Geraltu od Rivije, objavljene i kod nas pre otprilike 10tak godina.
Popularnost Geralta od Rivije je dobila razmere epidemije među fanovima epske fantastike nakon druge igre „The Witcher 2: Assassins of Kings“ (2012) godine, koja je ipak bila za nijansku slabija od prethodne. Tek nakon treće igre ovog serijala, fantastične „The Witcher 3: Wild Hunt“, jedne od verovatno najboljih igara napravljenih do sada, Geralt od Rivije je zaseo na tron epske fantastike kao žanra. Iako je Sapkowski svoje romane objavio još tokom devedestih, oni su uglavnom doživeli popularnost svetsku popularnost tek nakon ove treće igre.
Popularnost ekranizacije dela epske fantastike naglo je porasla nakon trilogije „Lord of the Rings“. Nakon velikog uspeha igara i ratuće popularnosti romana, bilo je samo pitanje vremena kada će se neka od produkcijskih kuća odlučiti za ekranizaciju ovih dela, bilo kao serije ili filmova. Ipak adaptacija ovakvih dela je basnoslovno skup i nimalo lak posao, koji zahteva veoma detaljnu produkciju kako bi sve ispalo kako treba, jer nema ničeg glupljeg i smešnijeg od jeftine epske fantastike, bilo na malim ili velikim ekranima.
Ekranizacija „Game of Thrones“ samo je zacementirala popularnost žanra ali i odličnom produkcijom podigla lestvicu veoma visoko. Nekako je potpuno bilo prirodno da se neka od najvećih produkcijskih kuća prihvati ovog projekta, u slučaju Witchera to je bio Netflix.
Opšte prihvaćeno mišljenje je da Netflix ima neiscrpne finansijske fondove za finansiranje svojih projekata i da ništa čega se oni ozbiljno prihvate ne može da propadne. Naravno da to nije istina. Svaki njihov projekat ne detlajno i profesionalno isplaniran, i sigurno postoje osobe kojima se ono što Netflix radi, kao i njihova politika ne dopada, ali se ne može poreći da su gotovo svi njihovi projekti veoma visokog tehničkog kvaliteta.
Prva prepreka koju je trebalo preskočiti u produkciji tv serije „The Witcher“ bio je izbor glavnih aktera. Geralt, Yennefer, Ciri, Jaskier (Dandelion u video igrama) su veoma popularni likovi, koji su zaista maestralno oživljeni kroz video igre, tako da je gotovo svaki ljubitelj imao svoju ideju ko bi bi najbolji u ovim ulogama.
Bilo je sasvim za očekivati da, šta god Netflix uradio i kome god bude dodelio uloge, uvek će biti onih koji su nezadovoljni i koji smatraju da bi neko drugi bio bolji izbor. Izbor Henry Cavilla za ulogu Geralta, nije preterano polarizovao publiku, ali je bilo onih koji su izrazili izvesne sumnje da možda on nije pravi izbor.
Cavill poznati gamer, po svom priznanju umalo je propustio poziv agenta koji mu je nudio ulogu Supermena, tačnije nije odgovarao na pozive, jer je danima, gotovo bez prestanka igrao jednu veoma poplarnu MMORPG igru. Takođe on je veliki obožavaoc „The Witcher“ igara, posebno trećeg dela koji je odigrao više puta, samim tim, to mu je donelo velike simpatije kod Witcher fanova. Pa i pored toga, bilo je kritika da on previše dobro izgleda za Geralta ili da je previše nabildovan i da bi uloga možda više ležala Mads Mikelsenu.
Postoje glumci koji kod publike postaju otelotvorenje literatnih likova, Jeremy Brett će za mnoge ostati pravi i jedini Sherlock Holmes, isto tako i David Suchet jedini Herkul Poaro. Odmah nakon prve epizode jasno je da je Henry Cavill otelotvorenje Geralta od Rivije. Apsolutno svaki apsekt njegovog pristupa ovom liku je maestralno izvršen, od kretanja, gestakulacije, govora, mimike, borbe sve pokazuje da je Cavill do tančina ušao u lik Geralta. Moguće da mu su mu svemu tome pomogli i sati i sati koje je proveo kao Geralt u video igrama.
Anya Chalotra koja glumi Yennefer i Freya Allen (Ciri) bile su prilične nepoznanice jer iza sebe nemaju previše uloga. Allen će dobiti znatno više prostora u sledećim sezonama, i biće veoma zaniljivo kako će predstaviti Ciri u svim onim peripetijama koje očekuju taj lik. Kao razmažena princeza koju zadesi strašna sudbina Allen se pokazala veoma dobro.
Chalotra kao Yennefer mnogim fanovima nije ulivala mnogo poverenja. Prve deo njene uloge, kao mlada Yennefer je zaista dobro odrađen. Kao nemilosrdna i moćna čarobnica je na momente delova malo neisgurno, mada ona Yenefer u bici kod Sodena obećava da od Chalotre najbolje tek dolazi u sledećim sezonama. Pa ipak , poznato je recimo, da je Eva Green bila prvi izbor ya Yennefer, po anketama među fanovima „The Witchera“ i moje lično mišljenje je da bi se ona u ovoj ulozi savršeno snašla.
Joey Bates je sasvim pristojno predstavio barda Jaskiera, Geraltovog dosadnog prijatelja, dok su se iskusniji glumci poput MyAnne Burning (Tissaia), Jodhi May (Queen Kalante) veoma dobro uklopili u svoje uloge. Anna Shaffer kao Triss, bez obzira na glumačke kvalitete, ne deluje kao najbolji izbor svih onih koji su čitali romane ili igrali video igre, ali ona bi trebala dobiti znatno više vremena u sledećim sezonama pa ostaje videti kako će sve to izgledati.
Prva sezona pokriva prve dve knjie iz ovog serijala „Last Wish“ i „Sword of Destiny“. Obe ove knjige su kolekcije priča koje je Sapkowski pisao tokom osamdesetih i početkom devedesetih. Romanu su usledili nakon što je popularnost Geralta u Poljskoj toliko porasla da je publika zahtevala mnogo dublju i ozbiljniju priču koja će pratiti živote glavnih likova. Kako bi publiku upoznali sa dva glavna karaktera Yennefer i Ciri, kojih i nema previše u prve dve knjige, scenaristi su malo detaljnije pratili njihove životne priče, koje su opisane u kasnijim romanima. Ovo je dovelo do malo konfuzije sa hronologijom narativa. Ovako nešto je već viđeno, recimo u tv seriji „Westworld“ i veoma je lako shvatiti vremensku distancu glavnih priča koje se sve lagano vode do jednog trenutka, bitke kod sodena.
„The Witcher“ je uglavnom sniman u istočnoj Evropi, Poljskoj i Mađarskoj, što savršeno odgovara duhu slovenske miologije koja je dominantna u romanima. Kako je okruženje jedno od najbitnijih aspekata epske fantastike, bilo je očekivano da će Netflix to uraditi na najbolji mogući način. To su i isporučili. Specijani efekti su naravno na veoma viskom nivou. Romani o Geraltu prepuni su raznoraznih mitskih čudovišta i bilo je veoma zabavno videti ih na ekranu a ne samo u mašti. Moram da priznam da na ekranu izgledaju strašnije.
Poređenje sa „Game of Thones“ je nemoguće izbeći, jer su mnogi najavljivali „The Witcher“ kao naslednika ove popularne tv serije. Ja to poređenje ne mogu izvući jer sam od romana odustao nakon samo stotinak stranica, a od tv serije nakon par epizoda, što naravno ništa ne govori o kvalitetu i jednog ili drugog već samo da to „nije moja šolja čaja“.
„The Witcher“ je, ne samo u potpunosti ispunio već i prevazišao očekivanja i lako se može svrstati u jedno od najboljih ovogodišnjih ostvarena na polju tv serija. Sada samo treba izdrati do sledeće sezone, što neće biti lako.
