Kings of Convenience: Tišina je nova buka

Jan 09, 2019

Svi koji su slušali grupu „Sajmon i Garfankil“ znaju da njihovu muziku karakterišu predivne vokalne harmonije kao i kristalno čist zvuk akustične gitare. Šezdesetih godina, u vreme kada su oni bili omiljeni, mnogo je muzičara sviralo takozvani „akustičarski rok“: Donovan, „Krozbi, Stils, Neš i Jang“, „Buffalo Springfield“, „Everly Brothers“, Bob Lind, a ovom pravcu su indirektno doprineli Dilan i „The Byrds“. Čak je i Jugoslavija imala nekoliko akustičarskih rok bendova, a verovatno su najpoznatiji „S vremena na vreme“.

Sedamdesete su donele hard rok, pa hevi metal i pank, dok se osamdesetih razvila elektronika. Kako su godine prolazile, akustična muzika je bila sve manje u modi. Istina, pojavio se tu i tamo neki bend kome su uzori bili muzičari koje pomenusmo, ali oni kao po pravilu nisu postizali veći uspeh.

Čini se da su junaci današnjeg teksta prva grupa koja je nakon mnogo vremena doživela popularnost pevajući višeglasne nežne melodije uz akustične gitare. Zašto baš oni i šta je to što norveški duo „Kings of Convenience“ čini toliko posebnim?

Takmičenje iz geografije

Erlend Oje i Ajrik Glambek Bo upoznali su se krajem osamdesetih godina na opštinskom takmičenju iz geografije u norveškom gradu Bergenu. Erlend je i pobedio na takmičenju, tako što je vrlo precizno nacrtao i obeležio mapu sveta po sopstvenom sećanju. Pored ljubavi prema geografiji, njih dvojica su delila strast prema muzici, a naročito prema bendovima iz šezdesetih.

Već početkom devedesetih oni sa još 3 prijatelja osnivaju grupu „Skog“ (na norveškom znači „šuma“) sa kojom 1996. objavljuju nezapaženo EP izdanje sa 4 pesme, a na jednoj kompilaciji su obradili pesmu „The Eternal“ mančesterskog sastava „Joy Division“. Nakon toga, Erlend i Ajrik donose odluku da oforme novu grupu koju će činiti samo njih dvojica, tako da su „Kings of Convenience“ rođeni početkom 1999. godine.

Tog leta su svirali na nekoliko evropskih festivala, što im je donelo priliku da potpišu ugovor sa američkom etiketom „Kindercore“, odnosno par meseci kasnije „Astralwerks“ za koju će 2001. godine objaviti debi album „Quiet is the New Loud“.

Tišina je nova buka

Slušajući taj njihov debi, bilo je nemoguće je ne uporediti ga sa pločama Pola Sajmona i Arta Garfankila. Već pomenute glasovne harmonije Erlenda i Ajrika funkcionisale su besprekorno, dok su pesme posedovale onu iskrenost i nevinost koju možemo naći na albumima Sajmona i Garfankila.

Tako na primer pesma „Toxic Girl“, ujedno prvi singl i jedan od najvećih „Kings of Convenience“ hitova, govori o zaljubljenosti jednog stidljivog momka u svoju drugaricu koja non stop menja muškarce. Njemu se čini da je bila sa svakim tipom na svetu osim sa njim i očajan je. Upravo taj „luzerski“ šarm nekog ko ima dobre namere ali mu nedostaje „žvaka i držanje“ mogli ste prepoznati u muzici Pola i Arta, čije akustične gitare su imale isti štim kao Erlendove i Ajrikove, odnosno obrnuto.

Za taj čist akustični zvuk je zaslužan i producent albuma Ken Nelson, koji je radio sa grupama „Coldplay“ i „Badly Drawn Boy“.

Naslov albuma bi u slobodnom prevodu glasio „tišina je nova buka“, čime su hteli da svoje mahom baladerske pesme označe ništa manje vrednim od onih sa distorziranim gitarama koje su tih godina harali top listama. Drugim rečima, Erlend i Ajrik su nam poručili da „i oni konja za trku imaju“. I bili su u pravu. „Quiet is the New Loud“ je odlično prošao u muzičkim prodavnicama, a u Norveškoj je jedno vreme bio najprodavaniji album. Akustika je ponovo bila u modi.

Akustične gitare na Ibici

Pored pesama koje su više nego očigledno posedovale kvalitet, uspeh sastava „Kings of Convenience“ ima veze i sa njihovim širokim muzičkim ukusom. Iako su pre svega voleli muziku iz vremena kada se nisu ni rodili (obojica su rođeni 1975. godine), nije im bila strana ni savremena muzika, čak naprotiv.

Tako je Erlend sarađivao sa elektronskim bendom „Röyksopp“, par godina kasnije je objavio i sopstveni album iz tog žanra, a „Kings of Convenience“ su početkom ovog veka nekoliko puta svirali na Ibici, mediteranskom ostrvu poznatom kao meka svih onih koji vole tehno muziku. Iste godine kada su objavili debi izdanje, u prodavnicama se našao album „Versus“ na kome razni muzičari iz sveta elektronike remiksuju njhove akustične pesme.

Kada je gomila klinaca naviknutih na minimalističke rejv zvuke repetativnog ritma i basa, videla da su Erlend i Ajrik jedni od njih (izlazili na ista mesta, skakali u istom ritmu ispod stroboskopa, slično se oblačili), počeli su da se češkaju po glavi pitajući se „kako je moguće da tako kul momci sviraju tamo neke dosadne pesme na akustičnim gitarama“.

A onda su neki od njih iz puke radoznalosti preslušali te „dosadne akustične pesme“, nakon čega su se mnogima od njih svidele. Dakle, „Kings of Convenience“ su jednim udarcem „ubili“ više muva, okupljajući oko sebe publiku najrazličitijih profila – od onih koji vole šlagere iz pedesetih, do klinaca koji svake subote vise u klubovima do jutra i đuskaju uz tehno muziku.

Hit plesnog ritma

Drugi album „Riot on an Empty Street“ iz 2004. godine, nastavio je tamo gde je stao prvi (inače, na omotu prva dva albuma, pored njih dvojice našla se i Ajrikova supruga, manekenka Ina Grung).

Ponovo su preovladavale mahom akustične balade, a naročito je bila upečatljiva „Homesick“ sa njenim uvodim stihovima koji su posveta Sajmonu i Garfankilu: „I lose some sales and my boss won't be happy / but I can't stop listening to the sound / of two soft voices blended in perfection / from the reels of this record that I found”, kao i predivna klavirska “Misread”.

Među svim tim baladama našla se pesma “I’d Rather Dance wit You”, koja je posedovala zarazni gudački deo, a tempo je bio uočljivije brži od ostalih. Njena melodičnost i gotovo plesni ritam, učinili su je verovatno najvećim hitom kog su “Kings of Convenience” snimili.

Za sada poslednji studijski album ovog darovitog dua, objavljen je 2009. i nosi ironičan naziv “Declaration of Dependance” (u prevodu “deklaracija zavisnosti”). Za razliku od prva dva izdanja, ovde je njihov zvuk još ogoljeniji pošto na ploči nema bubnja, a ni mnogo drugih instrumenata osim akustičnih gitara. Međutim , to je bilo više nego dovoljno da po treći put budemo zavedeni Ajrikovim glasom i lepotom jednostavnih akustičnih melodija.

Erlend među publikom

Imao sam sreće da pogledam dva „Kings of Convenience“ koncerta – jedan 2005, a jedan 2012,godine. Oba koncerta su bila na dva različita muzička festivala u Španiji, na kojima je pored njih sviralo još na stotine drugih grupa. Pored toga što verovatno pretpostavljate da su i jedan i drugi koncert bili lepi kao i njihovi studijski albumi (ako ne i za nijansu lepši, neposredniji), jedna druga stvar mi je privukla pažnju.

Muzičari koji su svirali na tim festivalima svakako nisu zvezde u rangu Madone, ali među njima su bile grupe kao što su „Oasis“, „The Cure“ ili Nik Kejv. Oni dođu na festival, iz bekstejdža izađu na binu, odsviraju koncert, pa nazad u hotel, ili već gde odsedaju. Hoću reći – muzičare koji nastupaju nećete videti u publici kako posmatraju koncert nekog od svojih kolega, čast izuzecima.

Jedan od tih izuzetaka je upravo Erlend Oje. Naime i 2005. i 2012. godine, svih dana dok je trajao festival, Erlend se muvao od bine do bine, zajedno sa nama „plebsom“, uživajući u koncertima najrazličitijih bendova. To nam jasno govori koliko on u stvari voli muziku i koliko ne mari da li će ga neko prepoznati, ko je tu „vi-aj-pi“ i slično. Čitajući njegove intervjue, posmatrajući ga tada među publikom, a pre svega slušajući ga na bini kada svira i peva sa Ajrikom – vama je jasno kao dan da on živi za muziku. Ista stvar se može reći za Ajrika.

Uostalom to se čuje i kada preslušate bilo koji album njihovog benda koji je vratio u modu zvuk kog je većina mlađe publike pre albuma „Quiet is the New Loud“ smatrala staromodnim. Mada, za one koji cene prave vrednosti, grupe kao „Sajmon i Garfankil“ nikada nisu ni izašle iz mode.