ono vreme beskrajno dosadnih časova geografije, na kojima su pokušavali da nas nauče svemu osim onome što nas je najviše zanimalo - kako je veliki ovaj svet i zašto ga još uvek nismo istražili do kraja - drugar iz klupe i ja smislili smo igru zanimljiviju od "zanimljive geografije".

Jedan uzme Atlas sveta i, dok drugi ne gleda, šara prstima po karti birajući mesto koje će ovom drugom dati u zadatak da pronađe. Igra se na vreme - što brže pronađeš ono što ti je drugar zadao, to više poena osvajaš, a ukolikotražiš pomoć, oduzima ti se polovina poena.
Tako sam, između ostalog, otkrio da naš Beograd nije jedini na svetu, već da postoji još jedan u Montani (ili Vajomingu?) koji je čak i aerodrom imao, otkrio na karti Bosne naselje koje se zvalo Crni padež te usred Arabije otkrio mesto pod imenom Sekira, zabodeno nasred poluostrva, poput tamnog zrna u pesku izbeljenog od sunca.

Na tu staru igru (besmislenu u eri interaktivnih i lako pretraživih mapa) podsetio me uvod kojim Judita Šalanski počinje knjigu "Atlas zabačenih ostrva", o kojoj nisam do pre tri večeri znao ništa - izuzev onoga što sam ugledao na njenim koricama, stojeći oko pola dva ujutro zagledan u izlog knjižare. 
Njen podnaslov, parafraza-citat meni omiljene pesme Bleza Sandrara >> žuljao me sve do kupovine knjige:

"Pedeset ostrva
na kojim nikada nisam bila
i na koja nikad neću otići."

"Atlas zabačenih ostrva" nije tek puki zbir pedeset tekstova o ostrvčićima zagubljenim po mapama sveta, većinom zaboravljenih od strane pomoraca, naučnika i običnih ljudi. Svaka od priča je ostrvo za sebe, materijal za istorijsku dramu, film ili maštarije koje greju hladne noći: ostrva koja su ostala nenaseljena, oivičena nepristupačnim obalama ili milionima rakova koji tokom zvezdanih noći ratuju sa velikim armijom džinovskih žutih mrava; ostrva davno naseljena na kojima je zavladao gen koji čini da svi njegovi stanovnici ne vide boje već samo crno, belo i sivo; ostrvo sa kojeg je iseljen čitav jedan mali narod da bi se na njemu napravila vojna baza; ostrvo na kojem je Napoleon proveo poslednje dane, i ono na kojem je živeo pravi Robinson; ostrvo koje služi isključivo kao podstanica za pod-atlantske kablove od Afrike do Južne Amerike; ostrvo na kojem je mladi francuz Mark Liblan pronašao ženu svog života, nakon što je na njega doputovao gonjen činjenicom da je šestoj godini u snu progovorio na jeziku koji niko nije razumeo a koji se govorio samo na Rapa Iti, 3600 kilometara od Novog Zelanda; ono na kojem pevaju Saudade; ostrvo na kojem se žene preporučuju za brak time što su već rodile decu i tako dokazale da su plodne i ona na kojem su sva deca umirala između sedmog i dvanaestog dana od rođenja, iz razloga koje ljudi nisu uspeli da otkriju; ostrvo na kojem je nastala najpoznatija ratnafotografija dvadesetog veka i ono 560 kilometara udaljeno od Severne zemlje, na kojem je poručnik Julijus Pajer, nakon što je svim toponima na ostrvu dao imena njegovih ljubavi iz mladićkih dana, ime vladarke i cele njene rodbine zapisao: 
"Fligenijev rt, 12. april 1874, 82 stepena, 5 minuta, najsevernija tačka. 
Dovde i ne dalje."

Preporuka

share
share