ISTORIJA DŽEZA: Mulligan-Baker Quartet
Priča o muzici sa početka pedesetih godina može delovati kao lekcija iz daleke prošlosti, samim tim nekako maglovita, strana i udaljena. Međutim, ako ta priča ima na sebi onu finu patinu sete koju izaziva pucketanje vinila ili nesavršenost mono audio zapisa, onda taj zaokret ima potpuno drugačiji prizvuk.
Priča o kvartetu Džerija Maligana (Gerry Mulligan) jedna je od onih koja je zlatnim slovima upisana u istoriji džeza.
Rođeni Njujorčanin, Maligan, svoje uhlebljenje i najbolje gigove nalazi početkom pedesetih na zapadnoj obali, u gradovima koji su u manjoj meri bili pogođeni posleratnim rasističkim incidentima, tako učestalim u južnim i istočnim američkim državama, što je za posledicu stvorilo klanovske podele u muzičkim krugovima.
Legendarni sešn iz 1949. godine sa Majlsom Dejvisom The Birth of the Cool na kome je Maligan bio jedan od glavnih izvođača, aranžera i kompozitora, još uvek nije bio na vidiku i njegov izlazak je bio neizvestan, tako da je ovaj bariton saksofonista bio primoran da osnuje svoj kvartet.
Kao pojačanje u bras sekciji Maligan angažuje momka iz Oklahome, trubača Četa Bejkera (Chet Baker), samoukog muzičara koji je posedovao vanserijski talenat, pre svega sadržan u maestralnom improvizovanju na osnovu istančanog sluha.
Odluka da kvartet nema klavir bila je jedna od ključnih da bend dobije epitet cool ili west coast jazz, kovanice koje su postale sinonim za Maligan-Bejker kvartet.
Ritam sekciju na sešnima sačinjavaju kontrabasisti Karson Smit (Carson Smith) i Bobi Vitlok (Bobby Whitlock), odnosno bubnjari Leri Banker (Larry Bunker) i čuveni Čiko Hamilton (Chico Hamilton).
Naravno, mladi lavovi Maligan i Bejker bili su u centru dešavanja, okruženi velom tajni i intriga, uvek u društvu mladih dama Holivuda, i na meti pisanih medija. Njih dvojica su bili prve istinske zvezde džez muzike (i popularne muzike uopšte gledano). Naravno, možda ne na način na koji su to intimno želeli, jer je to pomerilo fokus sa izvanredne muzike koju su stvarali, i agende koju su suštinski branili, ali ono što su oni javno predstavljali u pedesetim biće obrazac za kasniji dolazak rokenrol muzike u centar medijske pažnje.
Velikim eksponiranjem Maligan i naročito Bejker, padaju neopravdano u nemilost kolega, zbog medija koji su napumpavali njihovu ionako veliku popularnost, izazivajući tako reakciju afroameričkih džez svirača (pre svega Maksa Rouča i Majlsa Dejvisa), koji su deklarativno branili afroameričko kulturno nasleđe.
Godine će proći kako bi se ovi istorijski čvorovi i sukobi razmrsili. U to vreme podela, reakcije afroameričke populacije bile su razumljive, ali su mladi beli džez svirači bili uglavnom samo instrument u rukama raznih oportunista u medijima.
Međutim, jedan drugi problem, nažalost, naći će se u fokusu Maligan-Bejker kvareta, porok zbog kojeg će obojica biti automatski stigmatizovani i unapred osuđeni – heroin.
Kao posledica ove zavisnosti uslediće Maliganovo hapšenje i zatvorska kazna, nešto prilično nepojmljivo za današnje standarde Amerike, i njihovih zvezda.
Kada nakon odležane kazne Džeri Maligan bude izašao na slobodu, njegov trubač će postati velika zvezda, i to će biti kraj kvarteta.
Uprkos kontroverzama i problemima mahom van muzike, kvartet Džerija Maligana ostaće upisan u istoriji džeza kao jedan od najznačanijih muzičkih sastava, a poštovanje i priznanja Maligan će doživeti pred kraj svog života i karijere, kako od zajednice, tako i od kolega, snimajući izuzetna džez ostvarenja za eminentne izdavačke kuće.
