Terrifier [2017]
TERRIFIER je sveta jednostavnost urađena kako valja: ludi klovn (koga nikad ne vidimo bez maske) teroriše neke zgodne mlade cure tokom Noći veštica (ali bez brige, ubije i nekoliko slučajnih prolaznika, epizodista i kojekakvih levih smetala).
Nema podzapleta, nema podteksta (mada se i samo to nemanje može tumačiti kao podtekst!), nema smisla, poente, satire, metafore, referenci na stvarni svet. Ovo je, prosto, film koji se čitav dešava u Movie Landu, i uopšte ne pretenduje na „realizam”, niti na refleksiju današnjice u Americi, ili išta slično.
To je čist slešer-splater, ogoljen do srži: maskirani manijak bez motivacije + raskalašna omladina koja biva kažnjena zbog svog hedonizma + devičanska „finalna cura“ + jedinstvo mesta, vremena i radnje (sve u jednoj noći, sa vrlo malo sažimanja, maltene u realnom vremenu, u cugu).
Dakle, isključi mozak jer ti ovde neće trebati, i otvori četvore oči: lepe i zgodne cure, od kojih samo jedna pokazuje sise, i to ne baš u mnogo erotskom kontekstu; tj. tik pre nego što je preseku golu napola, od ribe do glave (mada, ko sam pa ja da sudim šta je kome erotsko! nek cveta 'iljadu morbidnih cvetova)!
Plus, krvopljus urađen meraklijski, sa preterivanjem kojem retki danas teže a još ređi ga postižu, naročito na nivou kvaliteta efekata maske, koji su ovde skoro pa vrhunski (kreirao ih sam reditelj, Damien Leone).
I posebno moram naglasiti – ako je nekog CGI-ja bilo, to je možda samo za tzv. enhancement, nikako za glavne stvari. Ako nešto snažno mrzim to je kompjuterski nacrtano šikljanje i prskanje krvi! Ne, bato – ovde prava tekućina šiklja. Ej-men!
Film je maksimalno kompaktan i ekonomičan: nema popunjavanja trajanja nekim debilnim „psihologizacijama“, upoznavanjima, dramama, beskrajnim blebetanjima – horor kreće ODMAH, a dve glavne curice upoznamo brzo, kratko i slatko, bez nepotrebne tupljavine, jer i one skoro smesta zaglave u nevolju zvanu Art Klovn (Art the Clown).
Plus, gluma je iznenađujuće odlična za ovaj nivo produkcije (very low budget!) a ponajviše se ističe pomenuti klovn koji em ima odlično koncipiranu i izvedenu creepy shit masku, em je besprekorno odglumljen, i to celim telom – znači, i mimika face i govor tela su vrhunski (što ne čudi jer glumac David Howard Thornton se ranije bavio pantomimom, i to se sjajno VIDI).
TERRIFIER nekritički, i prividno sasvim nesvesno, prepisuje tradicionalističku ideologiju slešera iz 1980-ih, koja se svodi na “Ko se jebe pre braka i uopšte partija (piće, droge, ludovanje) – biće zaklan; preživeće, možda, samo dobra devojka koja čita knjige, uči školu, a nevinost čuva za brak!”
MEĐUTIM – OVDE MORA DOĆI SPOJLER.
Ovo je postmilenijalistički, cinično-nihilistički slešer, u kojem ni nevinost ne pomaže, ni učenje usred Noći veštica, tako da tu ni dobra devojčica ne uspeva da preživi. Prethodno su dve raskalašne cure kažnjene, krajnje explicitno zbog svoje raskalašnosti: ona koja deluje sexualno „slobodnija” bude obešena naglavačke i rasečena od vagine do lobanje, u stilu Eda Gejna;
ona lepša za svoju lepotu bude kažnjena tako što joj klovn višestruko izbliza puca pištoljem u facu i tako joj uništi lepe crte. A na kraju, naša curica-dobrica završi tako što i sama postane monstrum-ubica: unakažena i telesno i psihički, ona postaje nova babaroga.
A o sveopštem nihilističkom izvrtanju stvari svedoči i činjenica da je ovde prolog – kako na kraju shvatamo – zapravo epilog.
Dakle – nema smisla, nema poente, nema svrhe, nema ni nagrade ni kazne, svi su govna, svi stradaju besmisleno, ni materinska ljubav ne pomaže, Chaos reigns, Evil lives!
Na samom kraju dotad čudno ali relativno prihvatljivo neuništivi klovn i doslovno ispoljava natprirodne moći i vaskrsava, bez potrebe za objašnjenjem kako i zašto. Because Jason fucked you, that's why!
Sve u svemu, ovo je jedno prijatno gledalačko iskustvo za okorele fanove žanra, i samo za njih – bez ikakvih krosover potencijala: tim prijatnije što dolazi sa neočekivanog mesta i iz filma koji je malo falilo da preskočim jer mi je delovao kao još jedan u buljuku jeftinih budalaština.
Ali ne, ovo je pravljeno sa dovoljno znanja, ljubavi i talenta, i sa lepo insceniranom nostalgijom za slešerskim 1980-im kakve zapravo nikad nisu bile – kao neki poor man's sub-Rob Zombie, sub-Tarantino-for-dummies, iliti kao film kakav bi kod nas Vanja Čanković pravio, kad bi mu se dalo.
A tolika svedenost i ogoljenost prosto priziva dokone teoretičare: zašto se klovn zove baš ART (umetnost protiv žanra?), zašto baš KLOVN (luda – Bahtin – karneval – Noć veštica...), zašto je tako protejski nestalan da to uključuje čak i rodno-polne igrarije (u jednoj sceni skine se go i pozira sa odsečenim ženskim sisama na svojim grudima – još jedan omaž Gejnu), zašto paralela muška šminka (= klovn) vs. ženska šminka (0 ljepotica) i da li je ovo mizogini film u kojem nafrakani muškarac kažnjava nafrakane žene zbog njihove nafrakanosti i zašto je ubica natprirodno neuništiv, zašto, zaštoooo... Eto vam filma, pa se igrajte i sa tim, ako vam je to volja.
A evo vam i kratkog (19 min), simplističkog ali zabavnog filma iz kojeg je ovaj razumno-ekonomično dugometražni (81 min) izrastao – OVDE.
Recenzija je originalno objavljena na blogu TheCultOf Ghoul.
