Bill Fay: Sačuvan od zaborava
Nepravda je prisutna u mnogim segmentima naših života, a istorija umetnosti nije izuzetak. Tu pre svega mislim na posthumnu popularnost. Nema ništa tužnije nego kada je neki umetnik ubeđen u kvalitet svog dela, a za vreme njegovog života većina javnosti je podozriva i neblagonaklona prema njegovim umotvorinama.
Da li je razlog tome što je njegova umetnost ispred ili “iza” vremena, manje je važno, tek mnogi od njih su otišli sa ovog sveta u uverenju da niko nije shvatio njihovo delo. Onda se desi otkriće u vidu neke reklame za skupi auto, čiju pozadinu ulepšava muzika autora za kog je retko ko čuo, nakon čega gomila ljudi počne da se raspituje o kome je reč i hrli u prodavnice da kupi njegove albume.
Primera je na desetine, a slikari Van Gog i El Greko, pisci Franc Kafka i Edgar Alan Po, odnsosno muzičar Nik Drejk (čija pesma se čula u pomenutoj reklami za “folksvagen” kabriolet, nakon koje se prodaja njegovih albuma udvostručila ) samo su neki od mnogih.
Priča koju danas pričamo vrlo lako je mogla da ima takav kraj. Naime, 20. avgusta 2012.godine britanski muzičar Bil Fej (Bill Fay) objavio je svoj treći studijski album (premda su u međuvremenu izdate još dve njegove nezvanične ploče o kojima ćemo nešto kasnije).
Tu ne bi bi bilo ništa čudno da između njegovog drugog i trećeg izdanja nisu prošle više od četiri decenije, za vreme kojih su Feja zaboravili čak i oni malobrojni koji su ga se sećali s početka sedamdesetih. Sada ne samo da su ga se oni setili, već će gomila klinaca koja nikada nije čula za ovog darovitog umetnika, konačno otkriti njegova dva bisera od pre četrdesetak godina. Srećom, nepravda ponekad i ne pobedi.
Obećavajući debi singl
Šezdesetih godina prošlog veka u Velikoj Britaniji, pored pop bendova nastalih pod uticajem “Bitlsa” koji su nicali kao pečurke posle kiše, “na ceni” su bili kantautori sa akustičnom gitarom, čije pesme su bile inspirisane muzikom Boba Dilana i Leonarda Koena. Jedan među njima bio je i Bil Fej koji je važio za velikog ljubitelja ranih Dilanovih akustičnih izdanja.
Prvu polovinu šezdesetih, Fej je proveo na fakultetu, mada je u sobi studentskog doma mnogo češće pisao i svirao svoje pesme na akustičnoj gitari, nego što je učio. Inače, čak i danas, kada na Internetu možete saznati biografiju i onih “najnepoznatijih” imena iz sveta muzike, o njemu nema mnogo podataka, pa se tako ne zna ni koji je fakultet pohađao.
1966. godine, Fej je došao u kontakt sa Piterom Idenom (producentom tada popularnog kantautora Donovana) kome su se jako dopale Bilove akustične folk pesme. Piter mu je te godine sredio snimanje prvog singla u jeftinom studiju Džoša Bodena. Na A strani ploče našla se pomalo mračna balada “Some Good Advice”, dok je B strana sadržala pesmu nešto bržeg tempa “Screams in the Ears”. Obe numere je producirao Iden lično.
Ta singl ploča je ostavila veliki utisak na Terija Nuna, bivšeg bubnjara sastava “Them” (istog onog u kom je karijeru počeo slavni Van Morison). Zahvaljujući vezama koje je Nun imao u diskografskom svetu, Fej potpisuje ugovor sa tada velikom kućom “Decca”. Činilo se da je slava na dohvat ruke.
Stihovi su bili sve osim optimistični, a jedan od dokaza za to možemo pronaći u pesmi “Pictures of Adolf Again”, u kojoj Fej lamentira nad “hladnoratovskom opijenošću” vodećih političara tog doba, izražavajući bojazan da bi neki od njih mogao postati novi Adolf Hitler.
Nemoguće je da vas ne prođe jeza kada ga čujete kako u refrenu peva “You’re wrong if you say Adolf won’t come”. Bez obzira na tamne boje, “Time of the Last Persecution” je zreliji album nego “Bill Fay”, a pesme sa njega teraju na razmišljanje.
Na žalost, muzička kritika je ovu ploču dočekala “na nož” i usled nerazumevanja njegovih liberalnih političkih stavova koji su se čuli u nekim od pesama, pojavile su se optužbe da Fej boluje od nekih mentalnih bolesti. To naravno nije imalo veze sa istinom, ali “šteta je nanešena” i obe njegove ploče su prodate u mizernom tiražu, što je rezultiralo raskidom ugovora sa etiketom “Decca”. Od tada, pa sve do 2012.godine Feju se gotovo potpuno gubi trag iz javnog života.
