Please Kill Me: The Uncensored Oral History of Punk [1996]
Nov 14, 2016
Please Kill Me:The Uncensored Oral History of Punk
Gillian McCain and Legs McNeil
Grove/Atlantic Inc. / 1996
Obzirom da je u toku godina u kojoj smo se oprostili od velikog broja legendarnih muzičara, sanjarima se sigurno mota po glavi šta su mogli da čuju od svih ovih likova, da su kojim slučajem mogli da ih sretnu ili kada bi ih u nekoj paralelnoj stvarnosti sreli. Upravo zbog toga, dvadeset godina nakon objavljivanja, podsećamo vas na knjigu sa kojom je moguće sve to doživeti. Doduše u prljavim počecima NYC punk scene. Please Kill Me: The Uncensored Oral History of Punk je usmena istorija pank pokreta, ispričana direktno sa usana onih koji su je inspirisali i stvarali, počev od dede, gospodina Lou Reeda, preko oca Iggy Popa do svih sinova i nečistih duhova redom: Ron Asheton, James Williamson, Angie Bowie, William Burroughs, svi Ramonesi, Danny Fields, Bebe Buell, Patti Smith, Richard Hell, Wayne Kramer,John Sinclair, Debbie Harry, Lester Bangs i mnooogi drugi. Jedan od osnivača Punk! magazina Legs McNeil i pesnikinja Gillien McCain složili su ovu knjigu kao slagalicu iz hronološki poređanih delova intervjua, stvarajući privid protoka vremena, ali bez ijedne svoje reči. Od prve do poslednje strane, ovo vas proždire, tako da vam se čini da ste zarobljeni u nekom ostranom backsageu posle svirke, gde nailaze razvaljeni duhovi prošlosti i pričaju svoje jezive priče.
Iako jako zabavno (i kvalitetno) štivo, Please Kill Me ima svojih mana. Prisutna je određena doza tabloidnog senzacionalizma u koji može povremeno da smeta i da deluje strvinarski, ali treba imati u vidu o kojim ličnostima se sve ovde radi pa je stvar jasnija, prilično je neposredno prikazano koliko su pojedinci bili attention whores i prosto rečeno smradovi. Takođe, potpuno se zanemaruju neke druge scene koje su takođe bile aktuelne: West Coast, Washington, Ozzie, No Wave itd... Ovde je poenta (verovatno) u tome da su autori želeli da namerno ispadnu drkadžije, kao što su to bili uglavnom i oni koji su o drugima ovde pričali, sa izuzetkom časne Debbie Harry. Naravno, imajući u vidu ekipu koja se ovde pojavljuje, verzije pojedinih događaja se bitno razlikuju od aktera do aktera, ali to vam je primenjeni Akutagawa, na Chinese rocksu. Za dodatne materijale vredi pogledati http://pleasekillme.com/ gde se pojedini stari intervjui mogu pročitati u celosti, a ima i dobrih fotki zahvaljujući Gillien. Pročitajte obavezno ovu knjigu, videćete koliko istine ima u Burroughsovim rečima: "I always thought punk was someone who took it up the ass" i potpuno se razočarajte u svoje idole. U ovoj sumornoj 2016. to može da ima lekoviti učinak.
