Tema za razmišljanje: Povratak orkestra u pop muziku
Preteča pop muzike je bio džez, a ako znamo da su njime vladali veliki big bend orkestri, nije čudo što su sa prvim pop pevačima, skoro uvek, svirali simfonijski orkestri. Bez obzira da li ste više voleli Frenka Sinatru, Skota Vokera, Barta Bakaraka, Đorđa Marjanovića, Henrija Manćinija ili Biseru Valetalnić, većinu njihovih nastupa je pratio veliki broj školovanih muzičara. Bilo je to vreme skupih festivala na kojima su se organizatori utrkivali ko će imati veći orkestar.
Kako je pojavom novih žanrova pop muzika vremenom počela da gubi na značaju, tako se i potreba za velikim i skupim orkestrima smanjivala. Taj ekonomski momenat je često bio od presudnog značaja, jer se sve manjem broju muzičara isplaćivalo da na duge turneje vode mnogo ljudi. Organizatori festivala su takođe našli računicu u tome – zašto bi platili orkestar od 30-40 ljudi, kada za mnogo manju svotu mogu unajmiti samo jednog di-džeja na čiji nastup će doći možda i više publike. Kao u mnogim sferama savremenog društva, činilo se da je kvantitet odneo još jednu pobedu nad kvalitetom. Ali srećom - ne zadugo.
Poslednjih nekoliko godina svedoci smo povratka orkestra u pop vode. Da li je razlog tome to što se publika uželela gudača i duvača, ili je neko opet našao način da zaradi na nostalgiji, to je manje važno. Činjenica je da orkestar Garde Vojske Srbije dugo nije bio zaposlen kao u poslednjih nekoliko godina, a posebno raduje vest da je u Beogradu nedavno osnovan Revijski orkestar Metropolis, koji izvodi različite kompozicije – od klasične muzike, preko hitova grupe “ABBA” do starih šlagera.
I na globalnom planu situacija se popravlja. Pre par godina u Beogradu je bio slavni italijanski kompozitor Enio Morikone sa Rimskom filharmonijom koja je brojala preko 100 muzičara, kao i Sting sa simfonijskim orkestrom.
Publika i te kako želi da sluša pop muziku i velike orkestre – u to smo se mogli uveriti i na koncertu Arsena Dedića u Sava centru ili na rasprodatom Beogradskom proleću 2009. godine. To naravno ne znači da jedno isključuje drugo. Naime, ukoliko muzičar ima talenat, a pri tom tačno zna šta želi i na koji način da do toga dođe, nema sumnje da će publika uživati, pa makar on svirao samo na gitari, ili jednom klaviru ili samo miksuje ploče na dva gramofona.
Međutim, bilo bi lepo da filozofiji “uložimo malo da zaradimo mnogo” mesto ustupi razmišljanje “kvalitet po svaku cenu”. Bili bismo naivni kada bismo mislili da će se to zaista i desiti, ali da se stvari poslednjih godina pomeraju sa mrtve tačke – pomeraju se. To nam ipak daje nadu da ćemo ubuduće malo češće uživati u sudaru “lakih nota” i akademski obrazovanih muzičara.
Tekst objavljen u časopisu Politikin Zabavnik
